Baštovanstvo mog života

Poslovni uspeh kao duhovno iskustvo

January 6, 2019

2018.

2018. ostaće mi u sećanju kao godina u kojoj sam ostvarila sve svoje poslovne ciljeve. I prevazišla ih. Uz pomoć strateškog planiranja i postavljanja ciljeva,  uspelo mi je da cele godine održim fokus i koračam po zacrtanoj putanji.  Osetila sam da je došao trenutak da skočim u okean  sa litice, na kojoj sam godinama održavala ravnotežu između porodice, prijatelja, sebe kao nekoga ko se konstantno obrazuje na polju duhovnosti i ličnog razvoja, kao i izrade nakita. Postalo mi je jasno da to nagomilavanje znanja, bez da ga uključim u svoj umetnički izraz onako kako sam želela, postaje jedno veliko opterećenje za mene. Da se upravo u tome ogleda moj nedostatak samopouzdanja.

Decembarski dan na Zbiljskom jezeru blizu Ljubljane

Skok sa litice

Tako sam se bacila sa litice – pa šta bude, da bude.

Uvela male rituale koji su mi pomogli da moj nakit postane još prepoznatljiviji. Spojila sam ono što najbolje umem i najviše volim: pisanje i stvaranje nakita.  Nakit koji sam donosila na svet iz svojih unutrašnjih svetova, pratile su i priče iz istog izvora.  Instagram mi je to omogućio, kroz svoju kratku formu. Počela sam da osećam kako kroz  moj rad vibrira isti onaj duh koji osećam dok meditiram ili sanjam. Kad bih pogledala prsten koji sam napravila, jasno sam u njemu videla materijalizovanu poruku koju sam dovela u svet iz jednog dubokog dela svog postojanja. I bila sam presrećna.  Porudžbine su počele da se nižu i to baš takve kakve sam želela.  Od ljudi sa iste frekvencije. Redovno sam dobijala poruke onih, koje je dotakao neki moj tekst. I naše su se priče preplitale.

Vibracija je bila savršena – pravi ljudi, prave poruke, moje društvene mreže su, kao i ja, doživele eksplozivnu ekspanziju. Napravila sam sajt sa online prodavnicom,  nov brending identitet u skladu sa porukom koju prenosim. Napravila sam i napisala program za opus iskustvenih art radionica. I uspešno izvela jednu iz opusa, pod imenom Izradite svoj prsten lične moći. Vrhunac svega je bio Božićni sajam u Ljubljani, gde su dolazili ljudi iz drugih gradova sa rečima kako su tu samo zbog mene, da upoznaju osobu koja stoji iza tako čarobnog nakita. Bilo je i onih koji su pričali o drugim dimenzijama koje su prepoznali.  Ima li šta lepše? Živela sam svoj san.

Nemir

Negde sredinom oktobra, na vrhuncu svoje kreativno i poslovno najuspešnije godine, nešto se promenilo.

Osetila sam nemir. Neprepoznatljivu nelagodu. Nije to bio fizički umor, nego kao da mi je svega bilo dosta. I ljudi, i priča i discipline i fokusa. I ciljne usmerenosti. Naravno, taj osećaj nisam definisala kao iscrpljenost, nego kao moje staro ja, koje se odupiralo svakoj disciplini i rutini. A taj svoj deo sam i te kako prepoznavala… i nisam ga baš  volela. Moj Anarhista, moj Fuck-it-all. I uplašila sam se. Pa gde me baš sada nađe? Kada sam toliko mnogo radila da bih postigla to što imam. Kada sam tako   iskreno uživala u plodovima svoje ciljne usmerenosti.  U ime svega toga, odgurnula  sam tanani glas u stranu da bih nastavila da se penjem stepenicama ostvarenja svojih snova. I onda je počelo.

Prvo sam detektovala  jako slične komade nakita kod pojedinih ljudi.  Ja, koja zaista nikad nisam obraćala pažnju na to ko šta radi i da li me neko kopira. Uvek sam bila van svih tih kopiraških sitničarija koje se vode uživo, uz kafu ili po društvenim medijima. Bilo je to tako daleko od moje percepcije i mojih interesovanja.  Ali se desilo. Postala sam osetljiva. Povredljiva. I jako, jako ljutita… sve mi je smetalo i sve sam primećivala. I ono što jeste i ono što nije.   Iz svoje ranjivosti, odapela sam nekoliko puta otrovne strelice, koje su pogodile one koji ne samo da to nisu zaslužili. Nego nisu ni razumeli.

Šta se to, zaboga, dešava?

A tih sličnih komada nakita je bilo sve više i više u mom vidokrugu, kao i ljudi koji se obaziru na to ko koga kopira i ko čije ideje krade. Pa je moj Veliki ego više puta sedeo i bistrio umetnost i dizajn sa njima. Verujte, postoji i taj svet. Bila – videla, pobegla. Ne ponovilo se!

Anarhista

Sveprisutan posmatrač u meni video je kompletno igralište puno likova koji su vodili svoje bitke onako kako su najbolje umeli i znali. Kontrolu je preuzela neobuzdana ratnica sedeći na bojnom konju i vitlajići okolo mačem. Animus koji nije mario ni za lepo ponašanje, ni za to šta će ko da misli i prokomentariše.  Divlja snaga. Koju sam nesvesno odnegovala tokom protekle godine, da bih  kroz njenu moć održala fokus i aktivirala  pasivne delove sebe. U koje spada i Anarhista. Ta sirova, divlja snaga,  dobra je i lekovita. Tako potrebna.  A tako nekultivisana u meni. Setila sam se dela iz knjige Žene koje trče sa vukovime.  Gde se opisuje ta divlja snaga koja projuri, i onako nezgrapna, poruši sve oko sebe. Prepoznala sam svoju vučicu.

Ali sa njom, u moj život je ruku pod ruku dojahala i uplašena devojčica.  Ona, koja nije bila prihvaćena i voljena u detinjstvu kroz svoj inskonski i najsvetiji izraz. A kojoj je to sada uspevalo. Svet ju je prepoznao i zavoleo onakvu kakva zaista jeste. Pa se uplašila da joj sve to ponovo neko ne oduzme. Probudili su se stari strahovi. Oživeo je osećaj osramoćenosti, koji sam doživela kao dete. Tako jak, da je ugušio moj pravi glas.  Ta  mi je zanemelost, 3 decenije zatim, donela hipotireozu. Podigle su se oluje koje sam smirivala na sto načina.  Ali nikad zaista zaplovila njima. Nikad ih dovoljno uvažila, razumela i dopustila da me povuku u svoju srž. Da proživim i izvrištim… da umrem i da se rodim.  Sve sam to znala.  Ali nisam imala pojma kako da se nosim sa time. Potreba za iskakanjem iz svoje kože postajala je sve jača.

U decembru sam dobila skrivenog obožavatelja, koji je otvarao i zatvarao lažne profile na društvenim mrežama brzinom svetlosti, samo da bi postirao slike mojih radova zajedno sa sličnim radovima širom sveta. Da bi moj rad na taj način diskreditovao. Bila sam u šoku. Došlo mi je da se povučem u pećinu i da nekome ustupim svoje mesto. Prijatelji su mi govorili da je to proizvod uspeha. Da se uvek nađu isfrustrirani ljud bez identiteta i hrabosti. Možda to i jeste istina.  Ali zašto?  Duboko u sebi, znala sam da je ta osoba samo otelotvorenje mojih strahova i moje trenutne vibracije. Da je obožavatelj moje ogledalo. I da smo se prepoznali na nekom nivou. Svih tih meseci, dobijala sam kašikom po nosu.  Srećom, već dugo živim svesnim životom, pa sam vrlo brzo shvatila da besno divljanje okolo sa isukanim mačem ne može da mi donese nikakvu korist. Jer nema ni mete ni suparnika.  Znate šta je najteže? Pružiti nežnost i razumevanje onom delu sebe na koga nisi baš ponosan. Koji prezireš kod drugih. A koji nećeš da vidiš kod sebe. Razumeti. Uputiti se duboko u njega i osetiti šta se zaista dešava. Ne osuđivati sebe, ne zahtevati na silu da budeš ono što nisi. Niti da ponudiš ono što nemaš.

Kad je prošao Art market, moji su otišli u Beograd. A ja pala bolesna na kauč u dnevnoj sobi. Oborila me je temperatura i nenormalno obilan ciklus. Izlazila sam samo da bih prošetala Unu. Nedelju dana mi je trebalo da dođem sebi. Nedelju dana  isceljenja. U kojima sam satima sedela buljeći u božićne filmove bez sadržaja. A zatim kroz prozor. Pa u par metara knjiga koje je trebalo da pročitam.  Pravila krugove po dnevnoj sobi da mi se ne napravi  krvni ugrušak. Plakala nečujno. Ili tukla jastuke i psovala.  Besnela, krivila zlu sudbinu, setila sam davne pretnje “Jesam li ti rekla? Sedi di si. Ni za di si nisi.” Jela čokoladu jedan ceo dan, a drugi gladovala. Budila se po 10 puta sa osecajem gušenja, iz najgorih košmara. Sve dok nisam počela da se smirujem i polako prihvatam svoje unutrašnje dete. I svog Anarhistu. Kao i ratnicu sa isukanim mačem koja me je, gle divnog čuda, zagrlila i zaštitila u toj izolaciji, da bih mogla pošteno da se isplačem, izdivljam, da osvestim svoju Senku i da budem JA ovako ogoljena. Onakva kakva sam samoj sebi bilo potrebna.  Ranjiva. Jer, znate, iz te ranjivosti, iz dubokog prepoznavanja,  ja se sada izdižem hiljadu puta jača i svesnija.  Svakim danom mi se vraća životna snaga sve više i više. I osećaj smislenog postojanja. Imam mnogo više sebi da pružim. A posle i svetu.

Cena uspeha

Sa svim tim spoznajama, došla je i ona o ličnom uspehu. O zrelosti i preuzimanju odgovornosti.

Sada sam sve razumela. Godinama sam se držala u pozadini. Stvarala nakit koji je bio samo 10% mog stvarnog kreativnog potencijala.  Tako se malo divila svom talentu, a tako hrabro stajala iza dela onih koje sam cenila. Započinjala pesme i priče, koje su mi posle par rečenica delovale nekako isprazno i melodramatično. Da… bila sam kraljica početaka bez kraja. Imam više od 100 započetih priča u folderu koji sam nazvala Svaštopis. A u tom periodu isceljenja  ga preimenovala u Srcepis. Jer, sve priče Srca koje donosimo na svet,  ranjive su i prozirne. Da bismo kroz njih sagledali Univezum. Kao što se kroz jednu kap rose ogleda cela šuma. Da vibriraju i na najmanjem povetarcu, a kamoli kada prođe uragan. I da nije uvek prijatno i udobno.

Najudobnije je da se držiš u pozadini. I da iz svoje pasivnosti bistriš tuđe akcije. Klasifikuješ ih u skladu sa svojim uverenjima.  Cena uspeha je ogromna. Ona je probudila i aktivirala one delove ličnosti za koje nisam ni znala da žive u meni. Unutrašnje tragedije. I komedije. Za samo godinu dana, koračajući putem ostvarenja,  sagledala sam svoj životni smisao iz mnoštva različitih uglova. Borila sam sa novom vrstom odgovornosti koju nisam želela dugo da prihvatim. Postavila temenje novog odnosa sa sobom i sa ljudima oko sebe. Onih koji će mi kritikovati i onih kojima će se moj izraz svideti. Sa saznanjem da sam, ipak, ja ta koja odašilje signale. Iz sopstvene tame i svetlosti. Iz sivila i iz obojenosti… i da je sve to potpuno u redu. Deo života kada ga zaista živiš.

Planovi za 2019

Usaglašavanje akcija  sa samom sobom. Kongruentnost.  Više prihvatanja, dubljeg razumevanja i češćeg izražavanja nežnosti. Živeti svakodnevno ono što jeste moja esencija. U celom spektru njenih mirisa i kontrasta. Istančati još više svoje receptore za one tanane signale koji mi salje Univerzum svakodnevno. Negovati Ratnicu, da se bori kada je to zaista potrebno. I pustiti Anarhistu da pokaže srednji prst, kada dođe vreme za fuck-it-all. Naročito svakodnevno negovati Dete u sebi, svoju kreativnu i tananu iskru. Prepoznati anđele u sebi i ljudima.  Pa i u onima koji su potpuno različiti od mene.  Češće plakati.  Jače grliti. Više pisati.  Ili ništa, baš ništa ne raditi. Nemam pojma šta će ispasti iz svega toga. Umesto da razmišljam o tome, rešila sam da se prepustim mudrosti pojave  nama poznate kao Život. Ja to danas zovem USPEHOM.

Hvala na vremenu koje ste odvojili za čitanje ovog teksta,
Milica

 

You Might Also Like

10 Comments

  • Reply Brkic January 7, 2019 at 11:17

    Čvrsto verujem da u životu ništa nije slučajno i jako mi je drago što si se našla na mom putu jer tvoja priča jako sliči mojoj. I baš kao što si i napisala, ljudi sa istim vibracijama se nadju.
    Hvala ti na ovom divnom textu , nastavi da ulepšavaš/bojiš ovaj svet paletom svojih talenata.
    Želim ti svako dobro, srećan Božić.
    Jedna Milena

  • Reply Tatjana January 7, 2019 at 15:54

    Draga i poštovana Milice,
    Divna, iskrena ispovjest i rezime u kome se pronalazim 100%. Hvala na ovom tekstu. Veselim se sledećima.
    Možda ćemo imati nekad priliku da se upoznamo.
    Ljudi kao ti (u stvari žene) sve mi češće dolaze u život ne planirano, ali svakako ne slučajno.
    Želim ti mnogo radosti i mira u 2019-toj godini!

    • Reply milica January 8, 2019 at 22:47

      Hvala vam, draga Tatjana… na ovom komentaru i na pronalaženju.
      Nadam se da cemo imati priliku da se upoznamo, jako bih volela to.

  • Reply Sasha January 7, 2019 at 16:43

    Love your whritening…sa puno duše i iskrenošču……

    • Reply milica January 8, 2019 at 22:47

      Hvala, Sasha… ti razumeš 🙂

  • Reply Tamara January 8, 2019 at 11:02

    UAU! Jako, mnogo jako! Hvala!

    • Reply milica January 8, 2019 at 22:51

      Hvala na čitanju, Tamara.

  • Reply Andrejka January 8, 2019 at 12:39

    Milica, duša moja…tako ti pravim, ker mi je v večini zapisa, kot bi brala sebe. V tem trenutku sem Amazonka, ki vihti meč, da se zaradi svoje ranljivosti in preteklih izgubljenih bojev ne bi sesula sama vase. Ne znam se še imeti rada v moji podobi, ki je bila tolikokrat zavrnjena…dete v meni zapuščeno in neljubljeno, vedno v iskanju ljubezni in popolnosti, ne vedoč, da je lepota in moja vrednost ravno v moji nepopolnosti. Učim se. Najbolj tistega fuck-it-all,I’ve done enough. Padam in vstajam. Včasih kot ti tolčem po blazinah in bi kričala od nemoči. Pa vendar vem, da je v meni še vedno skrivni vrelec moči in nežnosti. Ne samo za drugi, tudi zame. Plan za 2019 – poiskati stik z mojim skritim, neraziskanim, pozabljenim , zanemarjenim bistvom. Ga vzljubiti, tudi če mi vse, kar bom našla, ne bo všeč.
    Milica, krasna si. Kot oseba, kot ženska, kot umetnica. Vse to se v tebi prepleta v enost, ki te dela tako neponovljivo. Moj objem.

    • Reply milica January 8, 2019 at 22:50

      Draga Andrejka,
      ti me razumeš… to vem, ker si šla skozi podobne izzive, vzpone in padce… čas je, da uzljubimo svojega ranjenega otroka… kdo bo, če ne mi same? Naj bo 2019. leto in vsa leta potem v simbolu ljubezni in skrbi zase, živeti pristno, polno življenje, usklajeno sa svojim notranjim bitjem 🙂

  • Reply Urška January 11, 2019 at 20:43

    Milica, toliko mene najdem notri … hvala ti, ne samo za ta zapis, hvala za vso tvojo podporo. ♡
    2019 in čas za korak naprej.

  • Leave a Reply