Baštovanstvo mog života

Čudesni život drveća u nama

February 21, 2019

U potrazi za izgubljenim delom sebe, proputovala sam mnoge svetove. Ognjene i ledene. Tamo gde se svemir stapa sa površinom okeana samo da bi u njegovom ogledalu mogao da prozbori sa svojom savršenom iluzijom. Svetove tako samotne. U kojima sam imala utisak da su svi ljudi koje sam ikada poznavala tek proizvod  moje želje da sagledam sebe u hiljadu različitih nijansi. Da potražim veru i odložim breme prošlosti. Imena, datumi, likovi. Oni koje sam volela i oni koje sam odbacila. Sve je rotiralo kroz prizmu različitih uskustava i učenja.

Postojala su razdoblja kada bi me neka čudesno jaka sila spustila duboko, u utrobu Majke Zemlje. 

Tamo gde vlažno korenje ne poznaje ni dan ni noć. Samo moji udisaji. Bila sam živa. U hibernaciji, ali živa. Toplo pulsirajući. U tišini praiskonskog samovanja, razvila sam oštar sluh. Čula sam prolećne biljke kako klijaju i korenje kako puca pod težinom starog hrasta. Sve sam mogla da podnesem, osim te besmisljene nepokretnosti. Mene, koju su čitavog života učili da se čovek meri po tome šta je postigao. Koliko je produktivan bio. Najteže je bilo to da ne vidim boje, nebo i širinu sveta. Odbijajući da pogledam tamu u sebi, uporno sam tragala za tračkom svetlosti. Za mirisima koji podsećaju na staru, dobro poznatu kuhinju u kojoj je moja baka kuvala, dok je pevala sevdalinke.  Dizala glavu, odupirala se, ljutila se na samu sebe što sam nepokretna i distancirana od svega. Što ne mogu ništa.

Dugo mi je bilo potrebno da skupim hrabrost i zapitam se šta mi boravak u dubokoj jami poručuje.

Jedan deo mene šapnuo mi je da moram da stanem. Da se obnovim, osnažim. Da proklijam ponovo, ovaj put iz sopstvene čaure  koja mi je zamenila majku i oca i sve ono što sam bila u životu u kome sam se dobrovoljno odrekla zaborava i pristala na prokletstvo istine. Jer istina oslobađa. Ali pre toga te hiljadu puta raskroji na elementarne čestice. Samorodni organizam koji se rađa iz sopstvene odluke da se prepozna kao ono što jeste. Kao slojevi raznobojnih glina koje se talože ispod površine kože, a čije boje i teksture vidiš tak kad se posečeš.

Tako sam počela da osećam sebe. Tamo duboko, gde sve počinje i sve rađa.

U tom spiralnom procesu upoznavanja i prihvatanja svojih mračnih prostora, Zemlja oko mene je počinjala da miriše na svežu mešavinu humusa i opojnog začinskog bilja nove domovine. Taj me je miris, topao i vlažan, nežno obuhvatao. Iznenada, osetila sam kako se moja stopala pomeraju. Iz vrhova prstiju, počele su da klijaju mlade žile. Osetila sam ih kako rastu na unutra, kroz moje telo. Svaka  ćelija je putovala i prenosila informaciju o drvetu koje je počelo sve brže i brže da raste. Da razvija svoje žile do poslednjeg atoma. Do poslednjeg daha. Osetila sam kako rastem nošena sve jačim korenjem, uzdižući se ka površini. Dok nisam ponovo, jednog dana, ugledala Sunce. I tada sam, konačno, zaplakala.

Moje korenje je tada bilo već toliko moćno i duboko, da me ni najjači vetar nije mogao prelomiti. Ako bi se neka grana i odlomila ili osušila u teškim vremenima suša i poplava, izrasla bi nova. Jača i drugačija. Ili bih jednostavno naučila da živim bez grane koja je završila svoj proces.  Neka ide. Neka se rastopi. Ali srž duboko uzemljena, ostajala bi nedodirljiva.

Dok hodam svetom, u krvotoku nosim to novo korenje. Koje snažno kuca u meni i prenosi životne sokove. Hodam na njima i dišem kroz njih.  Da, i dan danas povremeno izgubim pravac. Smisao. Osećaj da sam dovoljna i da sam voljena. A onda me to pulsirajuće sećanje na boravak u utrobi Zemlje vrati pripadnosti sebi i Svemu. Kad se svedem na dah koji ravnomerno prima i daje život, čujem ponovo to puckanje korenova u sebi. I to me podseti na krv koja se pretače i meša sa svežinom humusa, na to koliko sam jaka i koliko je sve što mi je potrebno sada i ovde. Neprekidno i nepromenjivo. Zastanem tamo gde je rosa najbistrija. Pa stojim i napajam svoje unutrašnje drvo. Onoliko dugo koliko treba.

Da…. možda zaista svi jednom u životu treba da iskusimo život drveta i sva njegova godišnja doba. To, kako u tišini i nepomičnom posmatranju ima više života nego u jurcanju za nečim što će nam pružiti utehu od besmisla. Možda smo jednom i bili drveće, ali smo to zaboravili. Međutim, klica je već posađena. Jer smo rođeni kao deca Zemlje. I proklijaće. Onog trenutka kada odlučimo da platimo cenu.

Sada znam da pre upoznavanja zvezdanog dela sebe, moramo da upoznamo zemaljski deo. Da se suočimo sa donjim svetovima. I pomirimo svoju nebesku i svetovnu prirodu. Jer, na kraju krajeva, izgrađeni smo od zvezdane prašine u istoj meri kao i od zemaljske. I kad sve integrišemo, kad sve prihvatimo i razumemo, postajemo celovita bića.  A možda čak i više od toga. Možda postanemo ono što je oduvek i trebalo da budemo.

 

Do skorog pisanja,
Milica

 

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply