Bajke koje to nisu

Hoćete li poljubiti žabu?

May 26, 2019

U davna, zaboravljena vremena, u jednom dalekom kraljevstvu čiji su se mermerni svodovi elegantno uzdizali iznad nepreglednih šuma kojima je bilo okruženo, živeo je kralj sa svoje tri kćeri. Sve tri bile su očev ponos, bistrooke i blage naravi, ali najmlađa kćer bila je posebno mila kraljevom srcu. Naime, nedugo nakon što princezu donela na svet, umrla je njegova voljena i nikada prežaljena kraljica. Tada je kralj, u svom neutešnom bolu, uzeo bebu u ruke iz naručja majke koja je napustila ovaj svet prerano. Bio je to poslednji dar njene ljubavi.

I tako je princeza rasla okružena negom kakvom zaslužuje jedna pripadnica kraljevske loze. Učila je kako da postane prava princeza, ne samo po imenu nego i po vladanju. Da peva i svira. Da slika i veze goblene. Od jutra do mraka, dvorske dame su se nadmetale koja će bogatije kosu da joj uplete, koja će joj odabrati najlepšu haljinu, cipele i nakit. Koju će od njih princeza, blagim osmehom odobravanja, izabrati tog dana kao pratilju u bezbrižnoj šetnji po prelepo uređenim vrtovima oko zamka. Dok sa grana retkog drveća pevaju majušne ptice živahnih boja rajske pesme neba i vetra.  Posebno vreme u danu, a vrlo bitno za njenu budućnost, bili su sati namenjeni učenju lepog ponašanja.

 

Nećete verovati, ali jedna princeza morala je da nauči desetine načina sedenja.  Dok veze goblene, svira klavir, za vreme obeda, na visokim stolicama za vreme prijema, dok sedi na klupi u parku… naročito je veliki problem predstavljalo učenje jahanja konja postrani, dok je trpela bolove u leđima zadržavajući dostojanstveni osmeh. Kako da čučne, odmahne rukom, odobri glavom, kako da se nakloni, nasmeši zatvorenih usta. Uglavnom, sve što treba da zna jedna princeza. I buduća prva dama, nema i nasmejana nevesta nekog moćnog kralja. Jer, znate, to se podrazumevalo. Da će se udati i zauzeti svoju ulogu u nekom isto tako veličanstvenom kraljevstvu kao što je i od njenog oca.

Međutim, naša princeza je mnogo više od uređenih parkova volela šumu kojom je zamak bio okružen. Pružala joj je utočište, tišinu, osamu. Mogla je da se smeje glasno. Osmehom koji odjekuje šumom, dok su zečevi i veverice oprezno izvirivali  iz svojih utočišta. Sa sobom je uvek nosila loptu od čistog zlata, najvredniji dar koji je dobila od oca.  Mnogo je volela tu loptu. Odražavala je i najsuptilniji zrak Sunca, dok je i sama blistala u senovitoj šumi poput njegove minijaturne verzije.

Tako je jednog toplog, letnjeg dana, naša princeza šetala šumom, dok nije došla do njoj posebno dragog proplanka na čijem se rubu nalazio prastari bunar. Niko nije znao odakle bunar usred šume, ni ko ga je napravio. Čak se ni putnici namernici nisu usuđivali da piju iz njega vodu sumnjivog kvaliteta. Volela je da se igra na toj čistini, ali je istovremeno zazirala od napuštenog bunara. Šta li njegove dubine kriju? Možda neka podzemna čudovišta. Duše onih koji su se utopili. Ko zna kakve sve strahote i nemani! Zato se je uvek držala na sigurnoj odaljenosti, obasjana zlatom svoje lopte.

Zanesena igrom, bacala je zlatnu kuglu onoliko visoko koliko je mogla, da bi je zatim, razdragano trčeći, dočekala. Ne primetivši, princeza se opasno približila bunaru. U jednom trenutku, u čistoj radosti igre, bacila je loptu visoko, visoko. Lopta se odbila o granu jednog drveta i pala. Pravo u bunar. Princeza se zaustavi, ne verujući svojim očima. A zatim se silno rastuži. Sela je pored bunara i tiho, tužno zaplakala. Bila je sigurna da je nikada više neće videti. Svojom neopreznom igrom izgubila je nešto najvrednije što je imala, a time razočarala i oca. Sedeći tako i gorko plačući, čula je kako se se voda u bunaru komeša i huči. Otvorivši oči, videla je veliku, zelenu žabu kako samouvereno sedi na ivici bunarskog zida i gleda pravo u nju svojim buljavim, vodnjikavim očima. Princeza se stresla od užasa ugladavši to ružno, ljigavo stvorenje, koje, na njeno zaprepašćnje, progovori ljudskim glasom.

 

˝Dobar dan, princezo. Kakav divan dan, zar ne?˝, ćaskala je žaba opušteno, nesvesna svoje ružnoće, a još manje princezinog zapanjenog  pogleda,  ˝…ali, zašto plačeš?˝

Princeza se nekako pribrala i jecajući odgovorila: ˝Zbog moje zlatne lopte koja je upala u taj bunar. Nikad se više neću igrati njome. Nikad me više njena topla svetlost neće umiriti i obasjati. Eto, zato plačem.˝

Žaba nehajano odmahnu levom, prednjom nogom. I reče: ˝Ah, to ne treba da te brine. Mogu da zaronim u dubine bunara i donesem ti je dok trepneš,  ˝ali…˝

˝Ali?˝, sa nadom u očima uzdrhtalo ponovi princeza.

˝Ali postoji jedan uslov. Ako ti vratim zlatnu loptu, moraćeš da mi obećaš da ćeš me odvesti sa sobom u zamak. Dozvoćeš mi  da jedem sa tobom, da spavam sa tobom, da te pratim svuda. Znaj, ako napravimo dogovor, poželeću da postanemo prijatelji. I to najbolji. Nerazdvojni.˝

Princeza pristade na dogovor bez razmišljanja. Već je napravila plan kako da brzo otrči sa loptom u zamak i da više nikad ne vidi i ne čuje ništa o tom zelenom, odvratnom stvorenju.

Žaba uskoči u mračne vode bunara i uskoro se vrati sa loptom. Dobaci je princezi, puna poverenja, i ova je uhvati. Kada se lopta našla u njenim rukama, iz sve snage potrča, dok su se za njom sve tiše i tiše čule žabine tužne molbe da je sačeka.

Ušla je u sigurnost zamka i odahnula: ˝Uh, dobro je. Pobegla sam od tog ružnog stvora koji je, izronivši iz mračnih dubina, mislilo da zaslužuje mesto na mom čistom, sjajnom dvoru od mermera. I u mojoj sobi, zamislite taj bezobrazluk! Pih!˝

Imala je toliko vremena da se presvuče i stigne na večeru. Nešto kasnije, dok je sedela sa ocem i sestrama u glavnoj trpezariji, večerajući, poveo se uobičajni razgovor o tome kako je svaki od pripadnika kraljevske porodice proveo dan. Princeza je namerno izostavila žabu, bunar i obećanje. To sećanje je već počelo da bledi i nije bilo vredno pomena, a jos manje prijatno za sećanje. Dok su uživali u razgovoru, u jednom trenutku, začu se lupanje na ulaznim vratima. Kralj dade stražaru znak da ih otvori nepoznatom gostu, istovremeno se zapitavši ko to dolazi ovako kasno.  Vrata se otvoriše širom. Ispred njih, obasjana svetlošću, stajala je ni manje ni više nego žaba iz bunara. Princeza se silno prepade i u nadi da će kralj izbaciti žabu, sve mu ispriča. Otac je saslušao njenu priču strpljivo, a zatim, nakon dubokog razmišljanja, pozva žabu da im se pridruži. Na zaprepašćenje svih prisutnih.

˝Kćeri moja najdraža, obećanje se mora ispuniti. Žaba ostaje na dvoru. Ti kao pripadnica kraljevske krvi treba da budeš uzor ljudima. Da im pokažeš svojim primerom kako se data reč ne sme pogaziti!˝, razborito ali odlučno prozbori kralj.

Od tog trenutka, žaba je pratila princezu u stopu. Kad bi sela da jede, žaba bi se popela na njeno krilo i zadovoljno mljackala, bez imalo obzira prema prisutnom plemstvu. Kada bi pevala, vezla, pričala sa dvorskim damama, žaba bi sedela blizu nje i posmatrala je zadovoljno. I sve je to nekako mogla da istrpi, ali trenutak u kome žaba skoči na njenu postelju i mirno zahrče na najfinijim jastucima od svile, bio joj je neizdržan. Noćima nije spavala. Tek ponešto bi pojela krišom u kuhinji, kad je niko ne gleda. Princeza je bila iscrpljena. Nije imala snage ni da odlazi u šumu pored zamka. A svoju zlatnu kuglu nije videla nedeljama. Žaba kao da to uopšte nije primećivala. Izgledalo je kao da joj je dovoljno da bude u princezinom prisustvu.  A princeza… nije je čak ni pogleda udostojila. Okretala je glavu sa gnušanjem,  besna zbog tog prisilnog prijateljstva na koje ju je otac naterao.

Jer znate… ceo princezin svet bilo je lep i namirisan. Ispunjen svetlošću, prijatnim šuškanjem retkih materijala njenih haljina, zlatnim escajgom, porcelanskim tanjirima i ogromnim prozorima ukrašenim vitražima, koji su sunčevu svetlost bojili spektom toplo crvene, žute i zelene. U princezinom svetu prepunom estetike i sklada, ružnoća je bila nedozvoljena. To je bilo nešto što se ne pominje. Nešto što ne postoji. Zato je princeza venula. Nije znala kako da se nosi sa ružnim stvorom iz bunara. Ubrzo su dvorske dame i sestre počele da je izbegavaju. Jer, za princezom, nezgrapno je skakutalo i šljapkalo to zeleno, buljavo stvorenje. Možda bi ga princeza i udostojila pažnje, ali se plašila komentara svoje okoline. I tako, njeno se srce zatvaralo čeličnim okovima, dok je žaba iz radosno obožavala princezu i trudila se na sve moguće načine da se sprijatelji sa njom. Želela da je princeza pogleda, da joj se nasmeši. Ali to se nije dogodilo.

Žaba je počela da se oseća zapostavljeno. Njene nade da će je princeza konačno pogledati i prihvatiti, polako su umirale.  Često je razmisljala da bi možda bolje bilo da ode iz zamka. Da odustane od princeze kamenog srca i nastavi svoj usamljenički život u šumi, u dubinama odakle je izronila. I gde je više niko nikad neće pronaći.

Jedne večeri, slomljenog srca, žaba je na prozoru princezine sobe zapevala najtužniju i najlepšu od svih pesama. Anđeoskim glasom. Kakvu još niko nikada pre nije čuo. Iz dubina njene povređene, ignorisane, zaboravljene duše, vinula se melodija koja spaja svetlost i tamu. Uzdigla se iznad ružnoće, iznad žabolikog obličja. I samo je pevala. I pevala. Kao da joj je poslednji put. Princeza je, hipnotisala lepotom pesme, došla do svoje sobe i zapanjila se kad je videla da anđeoski glas pripada, ni manje ni više, nego žabi. Kako je moguće da jedno tako ljigavo stvorenje poseduje glas nebeskog hora? I princeza spusti pogled. Prvi put, zaista pogleda žabu. I vide je okupanu svetlošću mesečine, dok je sedela pored otvorenog prozora. I tu, na njenoj zelenoj glavi, nešto se svetluckalo. Bila je to majušna kruna od čistog zlata.

˝Kako je moguće da je ranije nisam zapazila?˝, pomisli princeza. Kako je moguće da ona, koja je imala priliku da sluša najveće majstore muzike, nije do sada čula pesmu koja topi led i preoblikuje čelik? Pesmu, koja polako slama okove oko njenog srca. Oko njenog sveta koje je dozvoljavalo samo smeh, svetlost i lepotu. I žaba joj se, u tom trenutku, učini mnogo manje ružnom.  Čak je i kruna koju je imala bila verna replika one koju je princeza nosila na svojoj glavi. Vođena nekom čudnom silom, približi se žabi i dodirnu je. Žaba je primeti, zadrhta, pa zaćuta.

˝Ko si ti, ustvari?˝, zapita princeza.

Žaba je tužno pogleda svojim vlažnim očima i uzdahnu:
˝I ja sam princeza. Ja sam onaj deo tebe koji nisi htela da pogledaš. Došla sam iz dubina tvoje duše, gladne istine. Došla sam da budem prihvaćena. Prograna sam u mračne dubine kad si bila veoma mala. U trenu kada te je majka, držeći u naručju, poslednji put podojila, dok je život napuštao njeno krhko telo. Tada, osetila si žalost ravnu smrti. Da bi preživela, začarala si me i pretvorila u žabu, bacivši me na dno bunara da nikad više ne budem pronađena. Da niko nikad ne sazna za mene. Krila si me od svih, i od same sebe. Krila si sebe od užasa koji je nastao u tvojoj tananoj, dečijoj duši. Od straha da opet budeš smrtno ranjena. I tako si pristala samo na lepotu i sjaj. Ali ti si mene, ipak,  svih ovih godina tražila u mračnoj šumi. Iza zidina zamka koji su ti pružali sigurnu zaštitu. Čula sam tvoj nemi glas mnogo puta, ali sam se plašila da izronim. Tog dana, konančno sam smogla snage da se pokažem. Ponudila sam da ti vratim svetlost zlatne lopte. Zauzvrat, obećala si mi da ćeš prihvatiti mene. Ružnu žabu iz crnih voda dubokog bunara.˝

˝Draga moja princezo˝, nastavi žaba sa uzdahom, ˝ovo je poslednji, zajednički dan. Danas ćeš morati još jednu odluku da doneses i ovaj put ne iz potrebe za begom od mene, od svoje žabe. Nego iz srca. Danas ćeš se suočiti sa sopstvenim užasnom, bolom, sa napuštenom bebom kojoj niko na ovom svetu nije mogao da nadoknadi ljubav majke. Pozivam te da se suočiš sa prazninom. Sa mrakom. A opet, nudim ti izbor. Ako odbiješ da pogledaš svoje srce, da otopiš i isplačeš to zaleđeno jezero bola,  teškom ću mukom otići u dubine bunara gde nikad više neću biti pronađena. Nikad više nećeš pogledati moje žaboliko obličje, ali nećeš ni čuti moju nebesku pesmu. Živećeš svoj blistavi život princeze, a ja ću se skloniti u samotne dubine, da ti ne smetam. Ponekad, kad si sama i kada pogledaš nepreglednu šumu sa svog prozora, osetićeš prazninu. Ali nikad je nećeš povezati sa mnom. A sada… sada je vreme da odlučiš.˝

Žaba pogleda princezu pravo u oči i uzdahnu, predajući se sudbini.

Slušajući njene reči, princezini su se čelični oklopi slamali.  Iz njenih  očiju, dve tamna jezera,  potekoše biste suze. Potekoše kapi iste one kiše, koja je padala tog dana kada ju je majka poslednji put privila na svoje grudi. Suze koje je isplakala poslednjom snagom, opraštajući se od voljenog deteta. Suze ljubavi. Suze, koje sve opraštaju i sve razumeju.  Koje ispiraju svu bol ovog sveta. Suze majke i suze ćerke. Nikad prežaljene. Nikad zaboravljene. I princezi odjednom sve postade jasno. Drhtavom rukom uze žabu u svoje ruke, pogledavši je izbliza. U njenim je očima ugledala darove koje kriju dubine. Videla je deo sebe koji je odbacila. Deo otrgnut od majke. Previše je bolelo. Toliko, da nije znala kako da živi sa time. I u tom trenutku, puče i poslednji okov oko princezinog srca. Ona prinese žabu usnama i nežno je poljubi zatvorenih očiju. Taj poljubac uopšte nije bio ljigav i odvratan. Bio je lagan kao dodir labudovog pera.  Kao da ljubi svoju krhkost i svaku svoju otvorenu ranu.  Kad je konačno otvorila oči, žabe više nije bilo. Ruke su joj bile prazne. Ali oko svog srca osetila je topao žablji zagrljaj. Zagrljaj koji umiruje. Nije se više plašila. Umesto toga, zapevala je pesmu novim, anđeoskim glasom i sva šumska stvorenja, svi žitelji kraljevstva, zastali su da je slušaju.

I čiča miča i gotova priča.

A gde je princ – pitaćete. Srećan kraj i ‘živeli su zauvek u ljubavi’? Zar je to, uopšte, bitno? Možda se nakon toga udala za princa i otišla u njegovo kraljevstvo. Možda se nikad nije udavala, nego je preuzela vladavinu nad sopsvenim kraljevstvom nakon očeve smrti. I često se iskradala u šumu, da bi u njenoj dubini vodila ljubav u strasnom zagrljaju zgodnog drvoseče. A možda je shvatila da je mnogo više od prinčeva privlači plavooka dvorska dama. Ako vam to nije dovoljno, obratite se braći Grim za srećan kraj sa princom koji je došao da spasi krhku princezu.

Ova iz moje verzije, spasila je samu sebe. Prihvatanjem svoje tame i svoje boli, postala je celovita. I tu prestaje sva priča. Na njenom mestu, ostaju tri tačke. Jer prihvatanje sebe je proces koji traje do poslednjeg daha. Skupljenje rasutih delova odvija se ne samo kroz poljubac žabe, nego i kroz sve poljupce koje dajemo. Naročito kroz one koje odbijamo da damo. Kroz ljude koji nisu baš po našoj meri. Koji u nama bude revolt, strah. Gađenje. Jer vidite, takvi su ljudi naša ogledala. U njima vidimo potisnute delove sebe. Ono što se tako strasno, ulažući životnu energiju, borimo da sakrijemo od svetlosti dana. Pa kupujemo zlatne kugle, odeću. Zamkove. Udajemo se za prinčeve od kojih očekujemo da nas spasu. Idemo kroz život dajući sebe, u potrazi za pažnjom koju ni odobravanje celog sveta ne može nadoknaditi. Ispuniti. Zato naš bunar uvek ostaje mračan. I suv. Jer voda koju dolivamo nije prava. Postojana i hranljiva.

Zato, ako se ikada  desi da vidite žabu na svom pragu, umesto da je gadljivo oterate bacivši na nju neki predmet, zastanite. Pogledate je još jednom. Izbliza. Možda ćete videti zlatnu krunu na njenoj zelenoj, neuglednoj glavi. Možda ćete čak čuti davno zaboravnjenu, predivnu pesmu. Učiniće vam se kao da je to njena pasma. Dok ustvari, peva vaša duša. Osetićete zov divljine, ukus slobode koju donosi prizanje sopstvenog bola.

I tada će vam, baš kao i našoj princezi, biti ponuđen izbor. Hoćete li poljubiti žabu? Hoćete li, uopšte, zaći bosih nogu u duboku šumu? Na vašem mestu, nakon pročitane bajke, ja bih ozbiljno razmislila o tome.

P.S. Svaka podudarnost sa stvarnim događajima je slučajnost. Čitaocu ostavljam maksimalnu slobodu da je interpretira po svojoj volji. I da napiše srećan kraj. Svoj sopstveni.

Do sledećeg kuckanja,
Milica.
Ona koja oprezno drži u rukama svoju žabu.
Hrabro se pripremajući na poljubac.

 

No Comments

Leave a Reply