Kreativnost i potencijali

Društvene mreže za umetnike današnjice (I deo)

June 2, 2019

Da sam bila majstorica pre samo pedeset godina, imala bih svoju radionicu na nekom lepom mestu u centru Beograda. Zamišljam je ispod rascvetale lipe, u hladu dorćolskih predratnih zgrada. Mali izložbeni prostor od stakla postavljenog između masivnih ramova od bajcovanog oraha. A iza njega, odvojen teškom, petrolej plavom plišanom zavesom, nalazi se moj abrakadabra prostor. Skrivena od pogleda ljudi, igram se oblicima. Odstranjujem višak materijala da bi se ideja, pretočena u formu, pojavila u svojoj čistoći. .Gubim se u vremenu u prostoru. Sve sam i ništa. Povremeno se pojavim ispred zavesa, poklonim se i pokažem svoju najnoviju kreaciju. Možda bih imala šegrta. A možda ipak ne. Ruku na srce, da budem iskrena prema sebi.

Moja prababa Valerija bila je predratna dizajnerka šešira. Živela je u Mariboru i bila daleko poznata po svom dizajnerskom stilu, oštom oku i preciznoj ruci. Kod nje se dolazilo samo na zakazivanje. Dame iz Graca, pa čak i ugledne bečke građanke, zakazivale su i čekale svoj termin. Molim lepo. Upoznala sam je samo iz dekinih priča i često sam maštala da ću biti kao prabaka Valerija kad porastem. Mislim da je već tada deo mene dobro znao da ne pripada porodici ekonomista i inženjera u kojoj odrastam. Moji su prsti bili najživlji deo mog tela. Pisala sam sa pet godina, sada vidim, više zbog potrebe da koristim finu motoriku, nego da nešto napišem. Sve što sam zamislila, materijalizovala sam prstima.


Dotičući uspomene, živo se sećam i  čika Petra, lokalnog sajdžije, kome sam donela na popravku svoj prvi sat. Kada je Šilja na njemu prestao da mrda očima u ritmu otkucaja sekunde.

Čika Petar bi izašao iz svoje radionice sa lulom u ustima i pogledao vas upitno svojim sivim očima koje su izvirivale ispod gustih obrva. Retko sam ga videla da se osmehuje, ali je njegovo čelo živo podrhtavalo dok je nešto mrmljao držeći lulu među zubima. Ko ga je razumeo – shvatiće. A ko nije, može se, na sopstvenu odgovornost, usuditi da pita ponovo. Čika Petar nije bsš bio sinonim za ljubaznost. Ali nije bio ni  neljubazan. Čika Petar je prosto bio takav jeste i niko ga nije mogao zamisliti drugačijim. Kako mu kad dođe, u zavisnosti od reume uslovljene vremenom i na koju nogu ustane tog jutra. Ipak, kod njega se uvek čekalo. Bez prigovora. Znalo se da čika Petar ni svog sveca imenjaka ne bi pustio preko reda. Bio je majstor sa velikim M. Poznat u celom gradu po svojoj sposobnosti da rasklopi i popravi i najsloženiji mehanizam, nakon što bi, u prisustvu klijenta, zabrinuto odmahivao glavom i promrmljao kako ništa ne obećava.

Čika Petar je bio oženjen gospođa – Cicom.  Dragom ženom  rumenih obraza i širokog osmeha, koji je uvek krasio njeno srcoliko lice. Često primala mušterije. Govorila kako sve može, za razliku od ćudljivog majstora, koji je frktao sebi u bradu zbog njenih, olako datih, obećanja. Nismo očekivali od čika Petra ništa drugo do onog zbog čega smo i došli kod njega. Da nam po fer ceni popravi sat. Jer znate, tada su se satovi popravljali.

Sećam se letnjih, dugačkih dana, kad je gospođa Ceca pozivala nas, decu, iz parka prekoputa radnje na domaće trešnje i preslatki sok od zove. Tada bismo sedeli i nadali se da će nas čika Petar pozvati u svoju radionicu iza prodajnog prostora, kojim je vladala Ceca. Ponekad bi se to zaista i dogodilo.Mirisala je na lepak za drvo i pčelinji vosak.  Taj stari majstor dugačkih brkova, bio je totalno druga ličnost iza zavese. Njegove su oči plamtele strašću, dok nam je pokazivao svoju kolekciju starinskih satova. Sa kakvim sam strahopoštovanjem gledala te relikvije! Zeleno, isprano plavo i mandarina narandžato drvo, kome je vreme dodalo bogatstvo nijansirane patine, tako drugačije iz svakog ugla senovite radionice.

Najlepše mi je bilo kada bi, tačno u podne, svi njegovi satovi počeli da se oglašavaju različitim tonovima. Golubovi su gugutali, žabe kreketale, dok se marokanski sat u obliku parobroda svojom sirenom oglašavao pozivajuci putnike na ukrcavanje. Magija. Ako ikada budem napisala knjigu, alhemičar u njoj će sigurno ličiti na čika Petra.

Osim što je posedovao stare satove, pravio ih je od mehanizama, komada drveta i kovanog čelika. Bio je majstor, kolekcionar i umetnik. A njegova radionica komad raja na zemlji. Moj dečiji san i dalje mnogo više liči na magičnu radionicu čika Petra, nego na minimalizam savremenog dizajnerskog studija u kome radim.  I koji upravo ranoviram, osluškujući unutrašnju potrebu da ga konačno preobrazim u radionicu ispred i iza plišane zavese. Da spojim oba svoja sveta. I magični i praktični… kako sam napisala u jednoj svojoj pesmi pre godinu dana.

Vidite, da se čika Petar rodio samo par decenije kasnije, od njega bi se očekivalo da bude dobro upoznat sa zlatnim i srebrnim pravilima odnosa sa klijentina, vođenjem firme, računovodstvom, dekoracijom izloga, protivpožarnim i hitnim intervencijama. Dobio bi kaznu za pušenje lule i trovanje klijenata.. Koja bi ga naučila pameti i prihvatljivom ponašanju. Čika Petru bi stručnjaci za društene medije rekli kako bi bilo korisno da brendira sebe. Morao bi da se oblači i obuva kako dolikuje jednom gazdi. Nakon što se bolje upozna sa instagramskom dopadljivošću, pod hitno da se ošiša, da skrati obrve i obrije svoje brkove požutele od duvana. Da se skocka. Takvog bi ga slikao profi fotograf, 100 fotografija u jednom danu u 100 poza, kako bi imao materijal za postavljanje na društvene medije sledećih par meseci. Očekivalo bi se, takođe, da redovno piše o tome šta radi, koji su mu projekti na radnom stolu. Sa poznatim haštagovima #workinprogress ili #artistlife ispod slika.

I na kraju, kao da je sve ovo premalo, morao bi da  inspiriše i motiviše ljude  kako bi od njega kupili sat ili ga popravili.  A šta sa Facebook live? Instagram stories? Dok ovo pišem, čika Petrov lik se polako stapa sa  izmaglicom neke starinske fotografije, da bi nestao u prohujalim vremenima. Kada je bilo dovoljno da imas umeće, san i prostor. I gospođu Cecu.

Vratimo se u sadašnjost. U svakome od nas krije se čika Petar. Sa njim i svi majstori koji su ikada hodali Zemljom. Sve nas sjedinjuje arhetipski Mag. Ćudljiv, koji voli da se sakrije iza zavese. Ali i da povremeno izađe pred svet, pokloni se i počne. Za nas ne važi njuejdžerska floskula kako moramo da delimo sve svoje talente sa svetom. Naše herojsko putovanje ponekad se završi odbijanjem da vratimo svetu sve ono što smo naučili u tišini. Neka otkrića zauvek ostaju naša. Ne zato što to ne želimo, nego što znamo da ne moramo. Da je slobodna volja iznad svih drugih zakona. I da će se iza nas ili možda paralelno sa nama na drugom kraju sveta pojaviti neko koji će sve to proslediti svetu. Ako je tako odlučeno nebeskim nacrtom. Kao što se toliko puta i pokazalo u istoriji čovečanstva kao istina. 

Svi se  nalazimo danas u istoj poziciji kao i velike kompanije. Samo sto imamo neuporedivo niži budžet i samo dve ruke. I tek poslednje dve godine, naučila sam kako da se nosim sa društvenim medijima. Još uvek posrnem, priznajem. Pa onda malo uvežbam hodanje po traci. Zašto mi je tako budi bilo potrebno, pitate se. Verujte mi, pitala sam se i ja do nedavno. Možda, ipak, pripadam starijoj generaciji, koja nije odrasla uz društvene medije. A možda i nije tako. Mislim da to ima više veze sa dinamikom naše ličnosti. Koliko želimo da budemo viđeni i odakle nam dolazi ta potreba.

Jungova podela na ekstrovertne i introvertne ličnosti je danas veoma poznata. Kao dva stava prema životu i dva modela funkcionisanja. Istina je da su ljudi i jedno i drugo, samo su začini pomešani u različitim razmerama, pa dobijamo jedinstvenu mešavinu mirisa i ukusa. Kod mene je to 70% – 30% u prilog introvertnim fazama.  I sve bi to bilo ok, da nije kao letnja oluja. Kako dođe tako i ode. Bez najave. A dok traje, zahteva da joj potpuno pripadnem. Ako se odupirem prvi, pa i drugi put, , treći mi se put oglasi u obliku depresije. Telo me boli, imunitet mi padne. Zato sam naučila da joj se poklonim i predam iz prve. Tada usmeravam svu energiju u sebe. Kolliko je ostane, podelim sa svojom porodicom i prijateljima koji su spremni da ćute sa mnom. Ili da samo budu tu, bez ciljeva i planova.

Iskrena da budem, imam i dane kad mi je najveći uspeh da se uveče pogledam u ogledalo i kažem: Koja si ti carica kad si preživela današnji dan! Svakodnevno delim vladavinu na 90 kvadrata sa jos par osoba koje se isto tako imaju svoje univerzume kojima žele da vladaju. U tim tesnim odnosima sa ljudima koje volimo, postoje dani kad je preživeti herojsko delo. Kada je primicanje njima i odmicanje od njih vrhunska umetnost življenja. Obična žena pravi kompromise svakodnevno. Od kojih joj neki nisu baš uvek po volji. Pravi ih iz ljubavi i odgovornosti.

A onda, opet,  imam dane kada bih naglas pevala da me čuje ceo svet. Izlazila, grlila ljude, imajući razumevanja i strpljenja za svakoga, pravila kule i gradove, brejnstormovala, kreirala nove projekte, sklapala partnerstva. U ekstro fazi, ja sam mudra žena. Znam gde se nalazim i nekako mi je sve posloženo u fiokama po bojama i oblicima. Mudrolije mi ispadaju iz rukava. Saveti. How-to. Iz svojih intro faza ulazim u njih u svom dopunjenom izdanju. Kao ispred zavese, sa mađioničarskom palicom.  Tada volim da pišem svoja iskustva, podelim sa svetom ono što mene inspiriše i što bi moglo i njima da služi.  Takvi su moji ritmovi života. Zato sam se beskonačno divila ljudima koji su mudri na Instagramu  tačno u 11 ujutru. Ponedeljkom, sredom i petkom. Verovatno su to isti oni koji pojedu jednu kockicu čokolade svaki drugi dan. A ostalo spakuju.

U svojim intro fazama, vajam, modelujem, skiciram, pišem i samoći po 10 sati dnevno, da bih zatim, kao estetski  urnebes, kao fuzija pećinske žene i pekarke, sedela masirajući dlanove u kafeu preko puta. Sama. Danas, takvi ljudi nisu baš sjajno prihvaćeni u društvu. Prošlo je vreme čika Petra i prabake Valerije, reći će neko. Ali, da li je zaista prošlo? Ili smo se samo maskirali da bismo preživeli u svetu savršenih reklama, tela, fotografija, internet prodaje i dominacije ekstovertnosti i pozitivizma. Pa bio on i lažan.

Koliko je, zaista, prostora za našu istinu na društvenim medijima? Koliko je zaista naša umetnost viđena u svom punom identitetu? Onoliko koliko smo mi spremni da je odvojimo od filtera i ulepšavanja svakodnevnice. Od svoje persone. Potrebe da se prilagodimo da bismo bili prihvaćeni i prepoznati.  Koliko smo hrabri da se pojavimo u svetu kao mešavina pećinske žene i pekarke. A koliko kao nalickana, fotošopirana guru – art diva.  Samo tako se  naša istina u svom celovitom, sirovom obliku, širi. I samo smo tako pripadamo i sebi i svetu.

A onda… Onda nam svet odgovori sa DA. Tako je danas. Tako je oduvek bilo.

________________________________________________________________________________________

Nisam želela da pišem kilometarske tekstove, ali eto, ovaj se dogodio i to sa razlogom. Zato sam ga podelila u dva dela. Dok čitate ovaj uvodni tekst, njegov nastavak editujem i postavljam na blog do kraja nedelje. U njemu ćete moći da pročitate praktične savete kao što su kako iskoristiti prednosti malih radionica nad industrijama na društvenim medijima, kako da prikažete vašu priču na originalan način, itd…. Ako vam se ovaj deo svideo i želite da pročitate nastavak,  možete uneti svoj mail u polje ‘Prijavite se na nove tekstove’ u gornjem, desnom uglu na blogu.

Do sledećeg kuckanja,
Milica. U fazi  majstorisanja i preuređenja prostora, koji od art studija upravo evoluira u alhemičarsku radionicu.

 

 

You Might Also Like

2 Comments

  • Reply danijela June 3, 2019 at 14:47

    zelim da se prijavim za pracenje bloga,ne mogu da nadjem to.dugmence pa onda pisem ovim putem.pozdrav

  • Reply danijela June 3, 2019 at 14:48

    pronasla

  • Leave a Reply