Kreativnost i potencijali

Društvene mreže za umetnike današnjice (II deo)

June 9, 2019

Prošle nedelje, pisala sam TEKST o prohujalim vremenima, koja su se za samo par decenija munjevito preobrazila u Novo doba. Od moje prababe Valerije, predratne dizajnerke šešira koja u svom salonskom stanu u Mariboru gostila bečke frajle – do digitalne ere. U tom retrospektivnom pripovedanju ostaju kao vetroviti, u san utkani likovi iz nekog misterioznog romana. U vremenima koje pamtimo mi. Generacije čije je detinjstvo obojeno nijansama zeleno zlatne patine nekog drugog sveta. Koja su bila inspirativnija i lakša za stvaranje svakodevne magije. I te mirisne lepršavosti. Bili smo deca. Živeli smo u sadašnjem trenutku, bez planova, obaveza, kredita, računa. Dok smo se  samo  igrali bez ikakvog cilja osim da se dobro zabavimo, mogli smo da osetimo ovo što nam danas nedostaje, a za čim toliko tragamo. Čarobnost.  Kroz koju smo iskusili uvek iznova tu lakoću življenja. Vidite, uverena sam da se jednim dobrim delom kreativno izražavamo i ostvarujemo svoje snove kao odrasli zato što žudimo za izgubljenom magičnošću detinjstva. Prizivamo je u svoj život na razne načine. Svesno. A najčešće nesvesno. Ponekad i kroz destruktivna ponašanja. Ali to je već druga tema.


Većina umetnika bili su ćudljivi ljudi. Samotnjaci, ekcentrici, često i mizantropi. Vidite, biti umetnik ne znači samo materijalizovati cvetove, pčelice i pozitivnu energiju. Biti umetnik znači stalno iznova i iznova isceljivati svoje rane, dok ih iznova i iznova izlažemo. Ako se okrenemo unazad i pogledamo kroz istoriju umetnosti, videćemo da je to proces koji se ciklično ponavlja od prvog čoveka koji je imao potrebu da nacrta nešto na zidu pećine. Zato se dubina umetničkog izraza ogleda u tome koliko je umetnik zreo i hrabar da se spusti u svoje donje svetove. U svoje senovite predele.

I tu dolazimo do račvanja puta na ono što očekuje današnja površinski pozitivno naložena online publika. Nasuprot istinitom životu običnog čoveka. Koji je postao nedovoljno spektakularan. U jednom trenutku, pitamo se zašto treba da krijemo sve naše nijanse i da prikazujemo samo vesele, nasmešene prizore sebe na društvenim medijima. Dok naša duša želi da prenese svetu antentične procese kroz koje prolazi u toku svoje evolucije. I onda potonemo u samoću svog stvaraoca ili odlučimo da damo svetu ono što mu je potrebno.  Ono što smo pročitali da tako treba. Jer smo uvereni da samo tako možemo da budemo uspešni. A da li ta trgovina dušom zaista može da bude uspešna? Ruku na srce, čisto sumnjam.

Godinama sam vodila unutrašnje bitke, pokušavajući da se sprijateljim sa društvenim mrežama. Šta sve nisam radila! Vratila sam se u klupu. Išla sam, kao pravi štreber, na razne marketing kurseve. Slušala i uredno zapisivala savete stručnjaka, uspešnih influensera.  Pravila strategije. Da bi mi se sva ta odaljavanja od sebe vratila kao bumerang u vidu blokada koje nisam uspevala da premostim. U tim periodima, mesecima nisam ništa postavljala na Internet. Oko sebe sam svakodnevno gledala ljude koji pokušavaju da se probiju na trg koristeći iste fraze i trikove naučene na kursevima koje sam i sama prošla. Oni veštiji, parafrazirali su. Preimenovali korišćene pojmove u manje poznate. Isti filteri, svetle slike, putovanja u 100 poza, vesele poruke, popusti, ćaskanje sa sledbenicima po društvenim mrežama. Kopipejst. Kopipejst. Dobro, možda to i jeste nečija priča. Ali moja sigurno nije.

Zato mi nije bilo jasno gde sam ja u svemu tome i da li postoji prostor u kome mogu da se izrazim autentično.  Koliko se udaljujem od sebe da bih se približila trendovima vizuelne i pisane komunikacije koji su ‘likable’ i ‘ clicktable’. Odmicanje od sveta i primicanje njemu, postale su jedna od mojih glavnih tema proteklih godina, dok se ispitivanje ličnog prostora i postavljanje granica odvijao na više nivoa. Ne samo u virtuelnom svetu, već i u mom, ličnom i svakodnevnom.  Proces je počeo.

Shvatila sam kako je upravo to ono što me sprečava da, za početak, postiram redovno slike svojih radova. Jer, to nisu samo slike, to je kompletna priča iza petrolej plave zavese od pliša. Postojale su dve Milice: ona ispred i ona iza nje. Ova ispred, bila je prodavac, predstavljač, govornik, spomenik moje prve profesije koju sam izabrala u nedostatku bolje ideje sa samo 18 godina: odnosi sa javnošću ili public relations.

Ona iza, bila je umetnica. Sanjarka, vizionarka, ulovljena u prostor bez vremena koja poruke iz svojih dubina pretače u oblike. Između te dve Milice, stajala je cela marketing industrija. Prošlost i sadašnjost. Tada sam tako mislila. Da bih zatim bila pogođena spoznajom kako je prepreka mnogo dublja. I teško uhvatljiva. Zato što dotiče bolne prizore mog detinjstva.  I ogroman strah.  Iskonski strah od odbacivanja. Ismevanja. Ignorisanja.

Mislila sam da se isceljujem i suočavam sa svojim mrakom kroz pravljenje nakita. U samoći, u svojoj radionici. A pokazalo se da je moja najveća senka, moja najstrmija planina, ustvari, svet. Ne zatvaranje, nego otvaranje. I vera u taj svet.

Na polju biznisa, ma koliko to neverovatno zvuči,  često ispliva naše unutrašnje, ranjeno dete. I jako se plaši. U njemu žive svi delovi naših ličnosti koji su ikada bili odbijeni, ismevani, neshvaćeni ili ignorisani. Ta devojčica… plašila se da se ne zaigra previše, da se ne preda previše. Da se ne izgubi. A bila je tako željna igre. Sa jedne strane, imala sam potrebu da ispoljim svoje kreativno dete, a sa druge strane da ga zaštitim od svih svetskih zala.

Sve to se događalo dok je u pozadini bujala snažna želja da predstavim sebe kroz svoju nosivu umetnost kao i i kroz priče koje je prate. Da dozvolim ljudima da svedoče mojim svetim trenucima. Kada unutrašnji šapati postanu glasni, ispisujući jasnu poruku. Kada pustim tu melodiju da teče kroz mene i samo boravim u njoj. Da.  To je upravo ono što sam želela da pružim svetu. I dugo nisam uspevala u tome. Želja da budem prihvaćena i želja da budem autentična, godinama su stajale na suprotnoj strani ringa i posmatrale izazivački jedna drugu. Šah – mat. A želela sam win-win.

Osnovna ljudska potreba je želja da budemo prepoznati u svojoj jedinstvenoj mešavini aroma. Ko tvrdi da ga nije briga za svet, laže. Ili je duboko potisnuo tu potrebu, ne bi li se zaštitio od bola i razočaranja. Poenta je u tome da svesno izabiram sebe, iznova i iznova,  uprkos strahovima. Koji su mnogo više u meni nego u svetu . Da stanem ispred zavese raširenih ruku i uzviknem: ‘Evo me, to sam ja. Uzmi ili ostavi!’ A onda da mi je ok to što će neko i da ostavi. Što ga neće ni dotaći. Pomirila sam se sa činjenicom da što sam unikatnija, što sam dublja, imam manju ciljnu grupu. Da proizvodim estetski i energetski luksuz, nasuprot prozaičnom konzumerizmu. Nasuprot trgu taštine. I vreme je da počnem da cenim sebe zbog toga. Dobrodošla u svet, Milice Umetnice 🙂

Puštala sam se veoma polako. Bebećim koracima, u stalnom ispipavanju svojih granica i mogućnosti. Koliko mi je komotno da se u ovom trenutku pokažem. Pre svega, želela sam da napišem priče koje stoje iza mog nakita. Htela sam da spojim svoja dva načina izražavanja, pisanje i vajanje nakita. Ovo drugo mi je bilo mnogo lakše. Shvatila sam i zašto. Taj deo mene rodio se i rastao u braku sa mojim mužem, uz moju decu, od kojih sam uvek dobijala bezgraničnu podršku. Dizajnerku nakita je iznedrila podržavajuća porodica. Njena izabrana. Dok Milica spisateljica… hmm, u tome je bio problem, shvatila sam uz bolni trzaj negde u predelu pleksusa. Pisala sam od svoje pete godine. Svakodnevno.

Najteže mi je bilo kad sam morala u školi da pišem sastave na teme koje su mi bile krajnje dosadne, tipa: ‘Proleće u mom gradu’ ili ‘Letnji raspust’ (koji sam provela 3 meseca zatvorena u sobi, čitajući)

Rano sam se suočila  sa bolnom činjenicom da nemam u svojoj okolini baš nikoga ko bi podržavao moj literarni izraz. Osim deke pisca, oca mog oca, a svojevremeno kandidata za Ninovu nagradu. Njegov je pseudonimum bio brzo raskrinkan. A njegovo majstorstvo ostalo neprepoznato zbog robije na Golom otoku i otvorenom protivljenju komunističkoj Jugoslaviji i Titu. Zbog želje da izrazi svoje mišenje slobodno, sve su mu oduzeli.  Pa sam shvatila kako je ići uzvodno opasno po život. Nasuprot ili do njega i njegovih umornih pokušaja da bude objavljen, nalazili su se moji roditelji. Nimalo zainteresovani za moju kreativnost. Nisu znali kako. Mislili su da me štite time što me drže na površini, u realnom svetu malog čoveka.  I njihov je izraz bio toliko ugušen strogim, patrijarhalnim vaspitanjem, Svoj potisnuti potencijal, progutanu razigranost, nisu mogli da gledaju u meni. Mnogo ih je bolela. Podsećala na sopstvenu neispoljenu istinu. Na mito koji su prihvatili.  Tako sam odrastala sa zabranom na autentični literarni izraz. Od deke sam dobila neverbalnu poruku o tome kako se sav trud ne isplati ako nemaš obraz kao šmirglu. A od strane roditelja, osećaj da je svet mašte laž. Ako se bavim lažima, nisam dostojna sveta i kome borave mama i tata. A tako sam očajnički želela da budem deo njih. Zato podelila sebe.  Na onu koja je sa svetom i na onu koja je sa sobom. Integrisanje te dve strane postala moja centralna tema.

Dok sam se polako upuštala u pisanje tekstova ispod slika nakita, isprva bojažljivo, a onda, svakim danom, sve smelije i iskrenije, u moj život je došla Jagoda. Kad je čovek spreman, kada je zaista zreo, pojave se osobe na putu koje mu olakšaju neke faze.  Jagoda se bavi vođenjem društvenih mreža. Na početku, iako sam osećala da mi je potrebna pomoć, bila sam veoma skeptična. Navikla sam da radim sve sama. Retko da sam bila zadovoljna saradnjom sa drugim ljudima. Kao da nisu mogli da mi potrefe žicu. Međutim, Jagodi je bilo potrebno veoma malo vremena da shvati ko sam i kakvu poruku želim da pošaljem kroz svoj rad. Pritom, imamo sličan senzibilitet i volimo da pišemo. Tako sam se pustila Jagodi i prihvatila pomoć. Što je bio ogroman korak za mene.

Par puta nedeljno, ujutru me smajlijem pozdravi preko mesindžera. Uz pitanje: ‘Dobro jutro, šta imamo za danas?’ . Nekad joj se baš obradujem i jedva čekam da napišem nešto inspirativno. A nekad mi se smrači od ovog pitanja. Ako me je ulovila u mojoj super-se-sama-zabavljam ili pustite-me-svi-na-miru fazi. U prvo vreme je išlo teško. Trebalo je svesno izaći iz svog sveta na kratko verme, pazeći da moje primarne potrebe ne ostanu nezadovoljene. Trening volje. Umetnost balansiranja.

Kada je Jagoda postavljala moje tekstove ispod slike, uz njeno poznavanje društvenih mreža, moj nakit je doživeo munjevit proboj. Nisam mogla da verujem šta se događa. Broj pratioca se povećavao organski, ali veoma brzo. Ljudi su počeli da mi pišu. Ne samo oni kojima se dopada moj nakit, nego i oni koji su prepoznali sebe u mojim kratkim tekstovima na Instagramu. U svojim porukama i mejlovima, pisali su mi kako ih je tekst dotakao. Jao, moje radosti! A zatim i kako bi voleli da napravim nešto za njih. Njihov simbol moći. Ili ljubavi. Mojim su nakitom poželeli da obeleže rođenje svoje dece, promenu profesije, jubilarne rođendane, uspehe i pobede. Sećanje na voljene koji više nisu sa njima. Javljali su se muškarci. I to uglavnom prilično neobični. Nekima od njih, pisala sam uz komad nakita i priču. Lični mit.

Svakim danom, moja vera je jačala. Rešenost da slobodnije pokazujem i one delove sebe oko kojih ne lete leptirići. Otkrila sam da me upravo to ispoljavanje ranjivosti približava drugim ljudima. Onima, kojima je dosta fensi-šmensi poziranja. Ipak, smo svi mi bića  koja žele da ih neko razume, a pre svega da razumeju sami sebe. Ne samo kao pozitivno naspidirana insluenserska figura, koja putuje, ima super stajling i parafrazira pisce popularne psihologije, nego i kao ljudsko biće sa svim svojim nijansama. Svi mi želimo da damo ruku nekome i da napravimo konekciju. To je naš najdublji poziv.

Taj proces kod mene još uvek traje. Želim da prikažem svoj rad još prisnije, u novostečenoj samosvesti i pomirenosti sa svetom. Sve to treba da se odvija prirodno, a ja sam veoma strpljiva osoba. Nisam pristalica onoga da čovek treba da radi nešto sa čime se trenutno ne oseća komotno. Ono ‘fake it until you make it’, ako ste ikada čuli. Mislim da je to najtragičniji način da uspemo u svojim ciljevima. Biti ono sa čime sam u tom trenutku usklađena, moja je deviza za uspeh. Biti nežna prema sebi i svojim ranjenim delovima, koji se plaše novog početka, promene. To ne znači ugađati svojim slabostima, nego ih  prihvatiti i zagrliti. Kada to uradim, oni mi odgovore zagrljajem podrške.

Osećam kako polako nestaje moj otpor prema društvenim mrežama i otkrivam sve njihove prednosti. Šaljem nakit nekome u Novi Zeland, ne pomerivši se iz ateljea. Sada je, baš sada, vreme za ljude koji imaju viziju i hrabrost da je podele sa svetom. Zasićenost proizvodima masovne industrije učinila je da ljudi koji su u dubljem kontaktu sa sobom osete nedostatak autentičnosti.  Potrebu da budu deo drugačijeg, šarenolikog prizora čiji su deo i proizvodi sa dušom za dušu pravljeni. Obožavam anonimnost koju mogu da zadržim kada to želim, u onoj meri u kojoj mi odgovara.

I dalje postoje stvari koje ne želim da radim zbog brendiranja, a neke od njih su sledeće: 

Ne ćaskam. Ne osećam potrebu da pišem ispod svojih objava o novim projektima i šta je u pripremi, o tome kakvo je vreme, koje cipele nosim, kakvo je stanje u mom životu, itd. Ima toliko drugih koji to rade, da stvarno mislim da nisam ništa propustila.

Retko se slikam. Možda jednom i hoću, ali trenutno ne. I ne vidim da to utiče negativno na moj online posao. Sebe prikazujem kroz svoj nakit i tekstove. To je direktan i veoma konkretan odjek onoga što želim da podelim sa svetom. Trenutno mi se veoma dopada mogućnost da se nazirem prozirno, u Davinčijevom sfumato stilu. Da se pojavim kad ja poželim i da, zatim, nestanem. Dozvoljavam sebi da budem više čika Petar sajdžija, a manje Lady Gaga. Tako mi prija. Jer… identitet se oseti. Namiriše. On privlači kao magnet one koji su na istoj frekvenciji. Koji imaju sličan senzibilitet. Ne moramo da mašemo rukama i da napadno gestikulišemo da bi nas videli.

Ne jurcam i zapraćujem nasumično ljude koji prate slične profile. Kome se dopada da se tako promoviše, nemam ništa protiv. Not my piece of cake. Uostalom, i nije energetski usklađeno sa mnom i mojim ciljem. Umesto toga, odvojim određenu sumu za reklamu. Da budem vidljivija. Pa ako se nekome dopada to što radim, zapratiće me upravo i samo zbog toga.

99%  ‘story’ i ‘live’ su mi gnjavaža. Odslušam 3 minuta i onda počinjem da se vrpoljim. Pogasila sam profile zapadnjačkih gurua koji se svojski trude da budu Istočnjaci. Lifestyle savetnike i one za lični razvoj. Razvijam se samoniklo, osluškujući sebe. Korenje je samo moje, a grane su otvorene svetu. Kada redovno hranim korenje, grane same nalaze najbolji put do Sunca. I plodovi su veoma sočni.

Komade mog nakita povremeno podele i velike stranice koje promovišu savremeni nakit. Za to platim 0 eura. I što mi je dokaz da ne moram da sledim trendove. Takva objava mi donese na stotine pratilaca koji vole ogromne statement prstenove kakve pravim. Trudim se da svesno živim ono u šta verujem: ako dovoljno predano radiš na razvijanju proizvoda svoje kreativnosti, na otkrivanju slojeva sebe i pretakanja istih u svoj rad, svet će doći tebi. Polako. Prvo jedan. Pa još jedan. A onda će se poruka prenosili onom brzinom kojom je to potrebno svetu u ovom trenutku. Marketari bi se sada samo sarkastično nasmejali. Pa neka ih! Zašto bi oni znali kako funkcionišu zakoni Univerzuma? Gde je sklad najbitnija karika. Sklad duha i tela. Sebe i sveta. Kad to shvatite, onda prestanete da gradite svoj brend. I počinjete da pišete svoj lični mit.  Rezultati dolaze sigurno. Ako izostanu, onda to nije zbog nedostatka strategije. Nego zbog manjka vere u sebe i u put. Zbog nesvesnih zabrana koje sve postavili sebi.

Kao što vidite, i ovaj tekst svedoči o tome koliko sam se odrodila od ideje da kao neko sa iskustvom treba da pišem korisne savete, koje služe drugima da što lakše dođu do svog cilja. ‘Deset koraka do uspeha’…’Sedam saveta umetnika’…. ‘Kako zablistati na Instagramu…

Dođavola, pa jedini sjaj na koji imate pravo i kojim treba da zablistate je vaš. Lični. Sjaj vaše duše. Koji je možda trenutno sakriven u nekoj podrumskoj prostoriji. Ali samo bi možete da siđete i donesete ga na svetlo. Niko drugi. Ni čitava četa marketing-stil-životnih stručnjaka.

Meni je bilo veoma korisno da napravim pauzu od društvenih medija. Tako sam se čistila od priča koje nisu moje, od toga da me nesvesno inspirišu tuđi radovi. Okrenula sam se sebi, skinula se gola mentalno i emotivno. I radila… samo radila. Negovala svoj izraz kroz suze, luckaste ispade, umorne i poskakujuće dane. Pravila sam polako ćilim svog života u koji sam utkivala sve ono od čega sam sačinjena. Što i danas radim. Preplićem svoju istinu u mrežu lepote bivanja na ovoj planeti. I osećam da me sve više pruženih ruku dočekuje, kako bismo se zajedno naklonili i zaplesali ispred plišane zavese. Da bismo ono što je IZA doneli ISPRED. 

I znate šta…. umesto na novi kurs brendiranja,  upisala sam se na kurs slikanja.
Osluškujem svoju dušu koja mi ponavlja: dovoljna si.

Do nove teme i novog kuckanja,
Milica. Mešajući nove boje za nova vremena.

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply