Baštovanstvo mog života

Razvojni put jednog stvaraoca – od početka pa do danas.

September 13, 2019

Jednog baš običnog dana, na putu do gimnazije, dok je tramvaj kružio oko Slavije ravnomerno se klackajući, ugledala je svoju omiljenu rok divu kako sigurnim korakom korača kroz užurbanu masu. Njena skoro bela kosa, obrijana sa jedne strane, pantalone i dugačak mantil, kombinacija kože i metala, odudarali je od sivila tog martovskog jutra. Devojčica, sa tek blagim obeležjima  žene u koju će se pretvoriti, bez razmišljanja je izašla iz tramvaja. Da bi je pratila. Hodajući za njom sve do SKC-a,  sela je za susedni sto, krišom je posmatrajući. Svoj uzor divlje, nesputane kreativne energije. Nekoga ko je bio svoj bez obzira na sve. Maštala kako bi volela da bude kao ona.

Prošlo je 25 godina od tada. A onda je jednog jutra pročitala pohvalnu poruku o nakitu koji pravi. Sa upitom da izradi jedan poseban komad. Od, ni manje ni više, nego svoje tinejdžerske rok modne junakinje. Iste one koju je pratila, upijajući njen korak i dostojanstveno držanje kraljice svog sveta. Beše to iskustvo koje je rado platila neopravdanim izostancima i kaznom.

I onda, kad me pitaju kada je sve počelo, dođe mi da da uzviknem ‘Oduvek!’. Mada znam da ljudi vole datume, hronološki poređane događaje koje smisleno uvezuju u knjigu nečijeg života. Zato i pišem ovaj tekst. A možda zato što je i meni potrebna retrospektiva. A sa njom još mnogo toga što stoji i nevidljivo diše ispred mene, kao kontura budućnosti koja čeka da bude unešena u moj rad. Materijalizovana kroz ono što najbolje znam. Pa, da krenemo.

Sa devetnaest godina, spalila sam sve svoje priče i pesme  nekoliko kilometara od mesta gde se Peru graniči sa Ekvadorom. I time napravila odluku. Vatrom i pucketanjem papira na plaži izburkanog Pacifika prinela sam žrtvu nekom starozavetnom bogu. Koji je od žene očekivao upravo to da prihvati svoje breme. Jer tada u mom životu nije bilo nijedne osobe ili situacije koja bi me podržavala u spisateljstvu. Upravo sam saznala da sam trudna, a sve moje unutra lomilo se između ljubavi prema mladiću čije je biće već tada nestajalo u crnilu zavisnosti i čežnjom da budem svoja i nezavisna. To dete u meni predstavljalo je novu nadu da mogu da promenim budućnost svog momka i da će se, ako mu pružimo dovoljno ljubavi, sigurno izvući. Nažalost, to se nije dogodilo. Gledajući ovim iskustvom, nije bilo ni najmanje šanse da se to dogodi.

Prošle su godine od tada. Od dvadeset treće do tridesete, bila sam samohrana majka, podstanar u Beogradu. Otišla sam sa sinom iz udobnosti roditeljske kuće, samo dve autobuske stanice udaljene, da bi postigla slobodu za kojom je oduvek vapila moja duša. Na pragu tridesete, u srećnoj vezi sa mojim sadašnjim mužem, začeto je moje drugo dete i tu se nastavlja priča o pozivu duše. Prvo dete donelo mi je trezvenost, uzemljenje, učinilo od plahe devojke odgovornu, sposobnu ženu. Dok je drugo dete probudilo nešto nebesko. Isteralo u prvi plan zov moje prirode. Tako sam, jednog dana, u četvrtom mesecu trudnoće, prolazila pored Etnografskog muzeja i Manakove kuće, gde sam pročitala kako profesori sa Fakulteta primenjenih umetnosti drže kurseve keramike. Ušla sam u njihove prostorije i odmah, čim sam osetila miris sveže gline, znala da mi je tu mesto. Uz njihovo mentorstvo, i na užas profesorke Antonije, do poslednjeg dana trudnoće vrtela sam svašta na točku. Dok je dete u meni spavalo. Kad bih počela da vajam, on, koji je inače bio veoma aktivan, umirio bi se. Dve godine nakon rođenja moj drugog sina, preselila sam se kod supruga u Ljubljanu. Stariji sin već je bio tamo i išao u školu. Godine koje su usledile, bile su tipične za majku koja ima jedno malo dete, a drugo u pubertetu. Suprug je mnogo radio, na šta ga je obavezivao ugovor. Kupovina ruiniranog stana, renoviranje koje je trajalo godinama, pa kad se svemu tome dodaju dečije bolesti i otkrivena disfazija u razvoju mog mlađeg sina, kao i mali problemi adaptacije starijeg na novu sredinu, bavljenje umetnošću bila je nemoguća misija. Ali nikad mi nije bilo žao godina koje sam posvetila majke i održavanju domaćinstva. Stvorila sam dom. Sa velikim D. 

Nisam imala mogućnosti ni vremena da se tada posvetim radu u ateljeu. Imala sam samo trpezarijski sto. I tako, hodajući gradom jednog jutra, ugledala sam u izlogu raznobojne gline od po 30 grama. Ušla sam i pitala prodavačicu kakvi su to proizvodi i čemu služe. Na mojoj tadašnjoj mešavini slovenačkog i srpskog zbog koje mi je bilo veoma neprijatno da komuniciram sa ljudima. Objasnila mi je da je to polimerska glina i da se koristi zbog visoke cene u nakitu, kao i u dekorativnim predmetima manjih dimenzija. Nakit! Oči mi se raširiše od uzbuđenja. O, pa to bih mogla da radim na jednom kraju trpezarijskog stola! Bez razmišljanja sam kupila prvi komplet od nekoliko boja, nož, teksture i podlogu za rad. I jedva dočekala da dođem kući. Osećala sam ono uzbuđenje koje oseća dete raspakivajući božićne poklone. Ruke su mi drhtale. Srce mi je lupalo. Počela sam da se igram. Mešala sam, valjala, dodavala, pravila oblike i na kraju je nastala moja prva ogrlica. Koja je realno izgledala kao vašarska tezga licitarskih srca. I ja, preponosna, gledajući se u ogledalu. Dobrodošla kući, Milice. Vikala je devojčica u meni, skačući po trampolinu od oblaka, dok su joj se pletenice vrtele kao propeleri. I ne znajući tada da ću kroz svoj kreativan rad naučiti mnogo toga o sebi. Da ću se susresti sa delovima koji nisu integrisani. Sa svojim destruktivnim obrascima, sa svojim traumama. Sa delom sebe, koji je tužan i nepriznat. Ali to je posebna tema.

Moja prvi radni prostor na terasi

Kasnije te godine, knjige, zalihe polimerske gline, delova za nakit i alata zauzimali su veći deo trpezarijskog stola, polica i cele kuhinje, dok su ukućani svoje obroke jeli na samom uglu. Ko zna dokle bi trajala ta svaštarija da nije jednog dana suprug rekao kako mu je svega dosta. I razbacane kuhinje i mojih poludovršenih radova koji mu se lepe za rukave u prolazu i jela praktično u krilu. I da to mora da se promeni. U međuvremenu sam se zarazila i sa Art clay silver. Opčinjena akhemijskim procesom prilikom koga iz modelirajuće mase, uz izlaganje termičkoj obradi na visokim temperaturama, nastaje komad nakita od čistog srebra. Tako smo rešili da napravimo malu radnu subu od dela atrija koji imamo, pa smo uveli grejanje i postavili zimsku baštu sa velikim prozorima i obiljem prirodnog svetla. Tu sam primila svoju prvu učenicu, sada već uspešnu dizajnerku nakita. Tu sam počela i sa dubljim istraživanjem i individualnim kursevima. Putovala sam dosta, učila po Evropi od umetnika i majstora  kojima sam se divila.

Odjednom mi je terasa postala premala, jer se ljudima dopadalo to što radim i želeli su da ih podučavam. Zato smo još jednom dobro razmislili i rešili da unajmimo lokal. Prenela sam svoje stvari i oslobodila terasu za dve fotelje i mali čajni sto, a u drugom delu radni sto sa kompjuterom. Na tim stolicama već godinama muž i ja u jutarnjim i večenjim hladnim danima sedimo ispred prozora, dok ispijamo kafu, pričajući o najrazličitijim temama. I tako je moj bivši radni prostor postao deo istorije koju smo pleli nas dvoje. A za kompjuterom sedim upravo sada. To je moj spisateljski kutak.  Za nekoliko meseci, vlasnica lokala nas je obavestila o svojoj odluci da ga proda. Razmišljali smo jedan dan. A onda podigli kredit i otkupili ga. Za koju godinu, biće otplaćen u potpunosti. A ja… pa ja sam uživala u svom novom studiju.

Moja druga i sadašnja radionica i kako je izgledala pre 8 godina. Sada je sve to mnogo drugačije.

Počela sam da primam male grupe i da istražujem dublje. Pronašla sam staklo. Emajle. Ubrzo zatim i tradicionalne tehnike izrade nakita od srebra. Pravljenje modela od voska. I nekako, polako, sve te tehnike razvijala do ovoga kako izgleda moj nakit danas. Prošlo je 13 godina od kako sam izvaljala prvu kuglicu od polimerske gline. 13 godina putovanja, padova i podizanja. Odustajanja, kada mesecima nisam pravila nakit. Prolazak kroz epizode depresije i anksioznosti, bežanja od svega toga i bolnog suočavanja kroz dugotrajnu psihoterapiju i alternativne metode razvoja. Nije bilo lako. Jer bila sam veoma ranjena nekada davno. Ali rane ne poznaju vreme. Traže da ih pogledaš i da se pozabaviš njima.  Kada bi izostali pozitivni komentari, odustala bih od tehnike ili načina rada koji sam tek počela da razvijam, a čije potencijale tek sada vidim. Abortirala sam mnoge projekte još u fazi norovođenog pileta koje nesigurno stoji na nogama. Lutala sam u stilovima, tehnikama. Prestajala i ponovo započinjala. Ali da nije bilo strasti i zova duše koji bih čula čim bi ostali glasovi utihnuli u mojoj glavi, verovatno se u jednom trenutku ne bih vratila izradi nakita i prenošenju znanja. Uostalom, sada sam imala podržavajuće okruženje. Iz tih lutanja i isprobavanja, nastalo je bogato znanje. Koje sam zatim prenosila kroz svoje radionice.

Slikano 2013. Na slici je učenica, jedna od prvih koja je posetila moj novi lokal.

Poslednjih godina, u moj život se nekako nečujno ušunjala nova dimenzija. Koja je povezala taktilnost i duhovnost. Otkrila sam ponovo simbole i mitologiju, razumevši prvi put zašto  je čitanje bajki i mitova u osnovnoj školi održalo životnost u meni. Zašto sam u toj simbolici, u tim pričama, nalazila smisao koji nisam videla u svetu pretvaranja, šturih pravila i sivila odraslosti oko sebe. Svi ti mitovi bilo si urezani u moju dušu još pre nego što sam se rodila. Bili su stariji od najstarijeg čoveka koji je hodao ovom planetom. Kako – ne znam. Ali osećam to svakom ćelijom svog bića. Istovremeno, počela sam da razvijam novi odnos do svog tela i načetog zdravlja. Osetila sam svoje kilograme na pravi način. Shvatila odakle su došli i šta mi poručuju. Pulsiranje svoje štitne, koja je gubila funkciju. I preduge, preobilne cikluse koji su me dovodili na rub iscrpljenosti i anemije.

I tada, nakon svih kurseva, obuka, tehnika, shvatila sam da imam savršen lek tu, pri ruci. Da je sve vreme bio uz mene. Da imam unutrašnjeg eksperta za samu sebe. Moj rad, moja krativnost. Kroz moje telo, iz mojih ruku, nastajale su forme koje su me isceljivale. Njima sam pričala svoju unutrašnju istinu. Propevao je glas koji je dugo bio utišan. Štitna se popravlja. Uvidela sam zašto me je sve uvek vuklo ka pravljenju tih malih, nosivih umetničkih formi. Govorila sam njima. Udahnula im neki sopstveni život. Simboliku. Istovremeno, povezivali su me na najnežniji i najdublji način sa ljudima kojima sam pravila komade nakita. Samo njihove. Da ispričaju svoju svrhu. Moje slike o njima povezane su sa dubokim informacijama, koje sam ispoljavala prateći svoj poziv, svoj zov. Pevajući glas. I tako, sa svakim napravljenim komadom, postala sam celovitija. Prepoznatljivija samoj sebi.

Često me pitaju zašto ne učinim nešto kako bih postala slavnija i poznatija, zašto se ne predstavljam na međunarodnim sajmovima, ne učlanim u dizajnerska udruženja, samostalne ili grupne izložbe. Ja im kažem kako meni to trenutno ništa ne znači. Ono što napaja moju dušu smislom je upravo ovako kako sada radim i dok osećam tu puninu, nema smisla da radim bilo šta drugo. Probala sam davno. I bila objavljivana i nagrađivana. Ali sve je to za mene bilo kratkotrajno uživanje u sladoledu koji lepo miriše i ima čaroban ukus. I traje dok ga ne pojedem.

Planovi? Da pišem više. Da spajam pisanje sa nakitom. Pravim komade koji imaju višedimenzionalni smisao i estetiku.  Opus emajliranog nakita. Da crtam fraktale, koji su me opčinili. Letos sam pregradila studio kako bih napravila prostor za sve to. Jer znate, kad se beba rodi, potrebna joj je najmekša kolevka. Da započnem ciklus radionica u kojima ću spojiti podučavanje tehnika i razvijanje kreativnosti. Jer, mnogo je onih koji nauče tehnike. A malo ih umreži sa svojom dušom i napravi opus ljubavi. Da, nedostaje nam kreativnosti. Kao narodu, kao ljudskoj rasi. Ja, koja sam prošla ovih 13 godina kroz sve faze borbe, bega, prihvatanja, suza, pokušaja i odustajanja, da bih na kraju ipak stvorila svoj izraz, imam mnogo toga da ponudim. Jesam uspela. Ali sam takođe i platila cenu. Pretresla sve veze i one nepodržavajuće, sa bolom u srcu, prekinula. Pa da su mi iz oka ispali. Puko podučavanje tehnika je, nakon desetogodišnje prakse, postalo suvoparno i nešto što me ne ispunjava više.  Složićete se, život je prekratak da bismo se bavili onim što nije zov našeg srca. A ipak dovoljno dug da osetimo aromu božaskog nektara na svom jeziku. Samo par kapi. Taman toliko da budemo i ljudi i bogovi.

Do sledećeg pisanja,
Milica

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply