Bajke i mitovi na drugačiji način

Sve naše Boginje

November 13, 2019

Dok je koračala ispred mene, pratili su je pogledi  prisutnih muškaraca. A i žena. Svega 1.60 visoka, krhke građe, sa tamnom kosom skoro do struka, hodala je mekim korakom. Od šminke samo blagi sjaj na usnama. Patike, džins i jednostavna bela majica. Sasvim obična devojka, moglo bi se reći. A plenila je. U taj kafe često zalazim, pa su me poznanici  zaustavljali bi me pitali ko je ta devojka.

U moru doteranih, našminkanih i izražajnih žena.  Gde se svaka trudila da modom i stilom izrazi svoje izbore, svoju individualnost. Moja gošća te večeri, bila je zvezda. Na sred Ljubljane. I tako, hodajući za njom, živo sam se prisećala mog odrastanja među peruanskim ženama. Oživelo je prisustvo divlje žene o kojoj Clarissa Pinkola Estes toliko piše o svojoj ženskoj Bibliji.


Do svoje 23. godine, živela sam u na severu Perua, na obali Paficika. U periodu kada sam iz devojčice postajala žena. Većinu tog vremena živela sam sa tatom, dok je mama bila u Srbiji sa moja dva brata. Kada obrisi dečijeg tela dobijaju vijugavu putanju ženstvenosti, a duša počinje da peva pesme pretkinja, bila sam okružena latinoameričkom kulturom i njenim ženama.  Indijanke, koje su radile kod tate, učile su me kako da sedeći ispred ogledala za toaletnim stolom dugo četkam kosu, dok ne dobije onaj svileni sjaj koji traje celog dana. Koliko je kosa bitna za ženu. Tamo ćete retko videti ženu kratke kose. Od devojčica do starica, sve one neguju svoje kose, vezujući ih u pletenice ili ih puste da slobodno padaju. Nemaju potrebu za frizurom koja se brzo i lako održava. Kosa, zdrava i duga, simbol je peruanske žene. Nosi je kao što muškarac nosi luk i strelu. Kao što kondor nosi svoja krila. Okean svoje talase. Sa prirodnošću koja donosi tek blagi nagoveštaj seksipilnosti.

Njihova muzika obeležila je moje pokrete, moje telo u tom periodu. Uvukla mi se u svaku poru i tražila od mene da postanem ritam. A moje telo instrument za ispoljavanje strasti i životnosti. Iskonske pripadnosti sebi i svetu. Ta muzika poziva ženu da angažuje centar svoje ženske energije. Kreativnosti. I života koji dajemo. Bokove, struk. Matericu. Kružnim, čulnim pokretima, aktivirajući izvorne ženske potencijale. A koje smo danas, nažalost, zamenili plastičnom hirurgijom, prenaglašenim stilom kroz koji pokušavamo nekako da dopremo do individue u nama. Zaboravljajući da je individuacija proces unutrašnje spoznaje sebe.

Kao posledica plutanja površinskim slojevima estetike, robovanju mladosti, mi gubimo kontakt sa iskonskom ženom. Jer ta je žena starica. Njeno je lice izbrazdano. Plašimo se njene starosti. Svoje starosti. I zato, iz tog straha, ne dopiremo do mudre pražene u sebi. Zaboravili smo je. Odsekli smo naše kose i ofarbali ih u prirodi nepostojeće boje.

Uz roditeljske kuće, preko noći i sa jedva dvadeset godina, postala sam supruga i majka. Kora, koja je iz obilja i svetlosti zakoračila u svet mračnog Hada i pojela šest zrna nara. Postavši Persefona kroz tu inicijaciju. Više nije bilo natrag. Nema tastera DELETE.  Jednom okušano zabranjeno voće mami slobodom. Danas mi je jasno da sam njegovo mračno kraljevstvo zakoračila da bih se odvojila od majke i oca. Onih spoljašnjih. Unutrašnje i onako nosimo svuda sa sobom. U tim nežnim godinama, aktiviran arhetip boginje podzemlja, vodio me je  do individuacije. Postala sam žena. Ranjena, okrnjena. Ali žena. Pukla je opna detinjstva da bi kroz nju u moj život ušla nova snaga. Dok jednog dana nisam uzela svoje dete za ruku i zakoračila na površinu. Nisam se plašila da me Sunce ne sprži, da me vetar ne zanese. Pogled usmeren u moje dete, pružao mi je stabilnost hiljave hrastova.

Kad sam sa 23 godine konačno stigla u Beograd, doživela sam kulturološki šok. Nisam izlazila iz kuće mesecima. Moje drugarice iz detinjstva, postale su žene sa previše crvenila na usnama, crnila oko očiju, prenaglašene gestikulacije i odeće. Sve na njima vrištalo je od potrebe da budu unikati. Da imaju svoj stil. Da se pokažu i dokažu. Od zemlje Afrodita, prešla sam u naciju Artemida. Sve je bilo preobojeno za moj ukus, naviknut na mekoću, nežnije tonove. Nakon nekoliko meseci, počela sam da izlazim. I da se uklapam polako. Znate već, mladost, uticaj sredine… isekla sam svoju dugu kosu na nekoliko santimetara. Ofarbala se. Raščupala je. Obukla se u jake boje: ljubičaste, crvene, tamno zelene i crne. U pokušaju da se uklopim u svet Artemida. Hod mi je postao odsečniji, pokreti brži. Počela sam da gestikulišem rukama, celim telom, kako ne bih ostala izopštena u društvu ostalih boginja lova. Govor mi se ubrzao prateći pokrete. Popela sam se na štikle i počupala obrve. Kupila crveni karmin i osenčila oči u vamp stilu. Mlada žena koja je došla iz Perua, vizuelno je nestajala. Samo su snovi ostali isti. Podsećajući me na vreme kada sam bez ijednog dodatka mogla da se izrazim. Kada je prosto moja pojava, kao i pojava mlade žene sa početka ovog teksta, bila praćena pogledima. Nesvesna pažnje, hodajući u svojoj ženskoj stabilnosti.

Zanimljivo je da sam u svoj artemidski život privlačila muškarce koji su bili slabiji od mene. Nesigurniji. Nekako nedorasli. Pridružila sam se mojim drugaricama sa istim problemom, pa smo kukale po kafama kako muškarci ne mogu da podnesu uspešne žene. Žalile se jedna drugoj na današnje generacije pasivnih slabića. Dok smo mi odmeravale naše mišiće. Uspehe. Takmičile se ko će da sune veći oganj. Podučene iskustvom svojih pretkinja, rešile smo da nas niko nikad ne ućutkuje. Da nam na senu ne stane. Nijedan muškarac. Nikada više. Tako su Here, godinje braka i rađanja, iznedrile novu generaciju sa dominantnim ratničkim ženskim osobinama.

Ranjene pretkinje moja je generacija isceljivala poosobljenim falusnim simbolima, koje smo postavili ispred svojih rascvetalih orhidela. Prodiranje umesto otvaranja i prihvatanja. Borbu umesto predaje. Što je tako bolno razumljivo. Za predaju bilo potrebno vrhunsko poverenje u muškarca. A naše su ranjene pretkinje plakale u nama. Šaptale nam kako je poverenje iluzija.

Dok je moja moć rasla, moja kosa je slabila.  I kad sam pokušala da je pustim, nije imala više tu gustinu i sjaj . Od nežne, razigrane peruanske devojčice srpskog porekla, postala sam samohrana majka devedesetih godina u majci Srbiji. Ceo život koji sam tada živela, krepio je muški arhetip u meni. Od posla, preko uloge i majke i oca svom muškom detetu, pa do žena koje su se oko mene kretale. I muškaraca koje sam privlačila.

Toaletni sto koji je bio najbitniji deo nameštaja svake latinoameričke žene, zamenilo je brzinsko šminkanje cupkajući na hladnim pločicama kupatila. Iz koga sam nekim čudom izlazila tri puta jače nasminakana. Kao da sam nanosila ratničke boje umesto prozračnosti svoje ženske krhosti. Oklope jakih boja oblačila bih svako jutro.  Umesto zemljanih tkanina  koje su lebdele oko moga struka na obali okeana, u životu koji mi se tada činio kao neki davni san. Nejasan i tuđ. I tako sam godinama živela ono što sam tada verovala da je ispravno. Kad sam pogledam, shvatam da je to tada bilo najbolje što sam mogla da uradim.

Na pragu tridesetih, pojavio se moj sadašnji muž. Kada se moja faza izlazaka sa ostalim, uspešnim i samo-svojim ratnicama privodila kraju. Sve više sam uživala u samoći. U domaćinstvu,  knjigama. Upaljenim svećama.  Malim ritualima i altarima. Boginja ognjišta i kućnog hrama, Hestija počela je da se budi u meni. Molitva je postala moja svakodnevna praksa. Ponovo sam otkrivala svoje unutrašnje boginje. Svoj apsolut.

Šminku jakih boja prvo je zamenila ona prozirnija. Da bih sve češće bila i potpuno nenašminkana. Veoma sam se dobro osećala gledajući se u ogledalu na hladnim pločicama moje podstanarske pećine. Lako, nekako autentično. Da sam dovoljna.

Sreli smo se na sasvim čudesan način. Neko bi rekao: sudbina. Konstantno mi je slao poruke. Šaljive i pune čežnje. Da, baš je bio uporan. Kada sam ga bolje upoznala, shvatila sam da se iza šaljivog dečačkog lica krije Ovan predvnodnik. Sa podznakom i Marsom u Lavu. Znao je šta želi i imao viziju svoje budućnosti. Koju bi rado podelio sa mnom. Uz njega, postala sam ponovo žena, koja igra svoju iskonsku ulogu. Rado je išao u lov, a ja sam još radije ostajala kod kuće sa svojim potomcima. Držao me je za ruku pri svakom prelasku ulice. Proveravao za mnom i ispravljao moje duplo plaćene račune. Stajao u svakom pogledu iza mene svih ovih godina. Dok sam isprobavala razne hobije. Rekreacije. Blagonaklono je gledao moju igru i povremeno mi obezbedio veće, zanimljivije igralište.

U drugoj polovini tridesetih, desila mi se depresija sa anksioznim poremećajem i napadima panike. On i ja bismo jednostavno hodali i ja nisam mogla ni korak dalje. Noge su mi postale raskuvane špagete. Disala sam plitko, na ivici hiperventiliranja. Ne dao bog nikome! Krenula sam na psihoterapiju i bilo mi je dosta dugo potrebno da shvatim šta se sa mnom događa. Bila sam potpuno u ulozi Here. Majke, žene, domaćice. Nije bilo dana da nisam kod kuće dočekala svoja tri muškarca kad bi se vratili iz škole i sa posla. Dok je u meni bujala Atina, tražeći da se izrazim rukama. Aktivno i odlučno. I jesam to radila. Pravila nakit, slikala. Na igralištu koje je mi je on napravio. Da se malo izigram, pa da se vratim svojoj ulozi Here. Gledajući svoju majku, nisam ni znala drugačije.

A iskreno, nisam se ni bunila. Jednom delu mene odgovarala je ta udobnost i sigurnost. Tačno sam znala gde pripadam i šta da očekujem. Napravili smo prećutni dogovor, gde je svako igrao svoju ulogu, koje su se međusobno dopunjavale, a nisu se sudarale. I mogu vam reći da sam bila u prvo vreme prilično srećna u toj ulozi. Nekako sam se odmorila od borbe. Ali drugi deo mene je vrištao. Nisam htela da se igram, već da se osetim zrelo i snažno u svojoj ulozi umetnice. Zanatlije. Da oživim ratnicu koja snažno udara čekićem po svom maču, dok ga kuje i kali. A zatim polira, dok ne procveta mesečevim sjajem od srebra i kristala. Želela sam svoje svetilište. Ne igralište. Individualnost, samoću. I da me shvate ozbiljno. Preduslov je bio, kako sam posle nekog vremena shvatila, da ja ozbiljno shvatim sebe. U centru svoje kreativne moći. Onoga što takođe jesam, što me je zvalo. Zato sam polako, u godinama koje su sledile, otkrivala sebe na novi način. Materijalizacijom svih mojih iskustava, unutrašnjih i spoljašnjih,  kroz nakit. Bilo je to ponovno uzemljenje. Povezivanje sa praboginjom Geom.

Znate, mi se selimo iz uloge do uloge kroz život, u stalnim pokušajima da ih dovedemo u balans. A opet bežeći od toga balansa kad mu se previše približimo. Možda zato što nam potraga, ipak, pruža veći užitak. Izaziva nas svojim ponorima i svojih bogatim darovima. Dualnost naše prirode drži nas većinu vremena na pristojnoj udaljenosti od balansa, kako  bismo mogli u retkim trenucima kad ga dotaknemo, osetivši svoju božansku prirodu. Tu ekstatičnu tišinu.

Prolazim povremeno i kroz faze Demetre, velike majke koja štiti da svoju decu. Mušku, danas  već poodraslu. Koja ih uljuljkuje obiljem svega, samo da ostanu. Svesna sam koliko je lako upasti u zamku požrtvovane majke koja svojim ponudana nadilazi sve ostalo, mameći sinove da ostanu tu, u domu, sa njom. To je moja mudrost. Kad shvatim da delujem iz Demetre, poznajući i njene pozitivne i negativne osobine, mogu slobodno da izaberem da se izmestim iz preteranog zaštitništva. Što i jeste jedan od mojih najvećih izazova.

Danas, u 45. godini života, u većim delom svom života znam iz kog ženskog arhetipa delujem. Znam da zatalasam svojom kosom kao Afrodita. A znam i da ošinem njome.  Negujem je, puštam. Želim je jaku. U sobi opet toaletni sto. Ali imam i svoju radionicu, gde kujem i mudrujem. Gde se Atina raduje. A Artemida uživa u divljini. Pravim oružje od srebra. Mačeve koje isučem kada me posete unutrašnji demoni. Pogledam njihov odraz u maču i tada se setim. Sama sam ga iskovala u traumatičnim trenucima. A kakav je to samo mač!

Osećam kako godišnja doba prolaze ciklično. Demetra u meni zna kada je vreme za setvu i žetvu. Hestija redovno pali oganj svetilišta. Hera uživa u ulozi vrhovne boginje svog doma. Povremeno se spustim u podzemlje kao Persefona, gde se ponovo venčavam sa tamom kako bih mogla da iskustim životnost u svoj njenoj punoći. Ti silasci u utrobu majke zemlje, koji se pokazuju kroz faze introvertnosti i pasivnosti, donose mi posebne plodove. Hadov nar. Evinu jabuku. Ima u tome i te kakve lepote. To povremeno hodanje po rubu dodaje poseban začin mom postojanju. Istovremeno paleći i milujući moje usne.

Ponekad osetim u sebi sve te boginje istovremeno. Čujem ih kako pričaju, kako se igraju na livadama sa ninfama, kentaurima i ostalim mitološkim bićima. I tek kada ih sve čujem istovremeno, iz mene poteče nektar besmrtnosti. Kroz mnoge živote. I mnoge mitove.

A vi? Da li vi prepoznajete boginje u sebi?

 

*Posebnu zahvalnost za ovaj tekst dugujem jungovski psihoanalitičači, naučnici  i stručnjakinji za žensku arhetipsku mitologiju Jean Shinoda Bolen, koja mi je svojim knjigama Goddess in everywoman i Crones don’t whine postala inspiracija za pisanje i učenje.

1 Comment

  • Reply Ksenija November 26, 2019 at 10:56

    Ovaj tekst je predivan. Toliko mi je dodirnuo dusu i ucinio da se osecam shvacenom, jer upravo te boginje se smenjuju i u meni i osecam ih toliko snazno u nekim situacijama, a nemam sa kime to da podelim. Hvala!
    P.S.: A nakit, svaki komad je bajkovit i upijam njihovu lepotu sa svake fotografije u nadi da cu jednom i sama postati vlasnica nekog od Vasih dela.

  • Leave a Reply