Baštovanstvo mog života Zapisi o svakodnevnoj magiji

IZOLACIJA KAO PUT I UČITELJ

March 14, 2020

 

Jutros sam se probudila neobično dobro raspoložena u ovoj apokaliptičnoj atmosferi, koja mi sve više liči na tragikomediju u svemirskoj režiji. U Sloveniji, ljudi su se zatvorili u svoje domove. Kao prilično organizovan i disciplinovan narod. Za razliku od nas, južnjaka, koji volimo da prekršimo pravila i da se malo kurčimo, jer smo, kao izabrani božiji narod, zaštićeni. Kada kao južnjak živiš u EU,  stalno osciliraš između želje da se prilagodiš  i potrebe da pokažeš srednji prst nasred ulice. Ja sam nešto između. Dosta sam smirila buntovništvo, koji je oduvek bio deo mog karaktera ili, bolje rečeno, preživljavačkog modaliteta. Mnogo više nego nacionalnog nasleđa. Mada i dalje, ponekad, napravim tu i tamo mali prekršaj, čisto da se osetim taj životvorni prkos u sebi. Jer… Punk is not dead.

Moram da priznam da mi je i sama pomisao na izolaciju, tj. boravak u stanu minimum dve nedelje izgledao kao noćna mora. Šta, zaboga, da radim i stanu do kraja marta? I dok su ljudi oko mene ozbiljno zabrinuti za svoje zdravlje i preživljavanje, te su opelješili sve apoteke i supermarkete, ja sam bila u panici šta ću i kako ću sa sobom sama. Nismo nikakve zalihe nabavili. Lažem. Imamo dosta toalet papira, jer nestašica istog kod nas u porodici zna da prouzrokuje prilično napetu situaciju. Sve za mir u kući.

Kod nas, srećemo se posle podne. Svako ima svoj posao. I ne samo to, imamo i svoje hobije. Ja i više njih. Zajedno smo nekoliko sati dnevno. Uvek sam se divila bračnim parovima koji  rade od kuće ili vode zajedničku firmu. Poznajem ih nekoliko takvih i zaista su mi fascinantni. Volim da dođem kući. I volim trenutak kada moj muž dođe kući. Nekad jedva čekam taj trenutak, da mu ispričam šta se sve desilo u toku dana. I on meni. Uz kafu na zimskoj terasi. A da bi se to desilo, da bismo razmenili iskustva, svako mora da ode na svoj posao.

Koronavirus nam je podario dve ili više nedelja prinudnog godišnjeg odmora ili bolje rečeno bolovanja. Niko nije bolestan, pa je ležanje dosadno, a opet ne smemo da putujemo i radimo sve što ljudi rade na odmoru. I to je meni veliki problem. Bože-me-sačuvaj! Dok ljudi drhte zbog zdravlja i posledica na privredu, ja se rvem sa svojim pundravcima, takozvanim Neizdržima. Psihički me prilično pomeri iz centra svaka viroza koja traje duže od 2 dana. Naime, to je maksimum mirovanja u mom domu,  koji sam inače uredila po svom ukusu i koji obožavam. Ali samo ako svakodnevno, više puta izlazim i vraćam se. Pokret, delovanje, to je moj princip. Moja natalna karta prosto izgara od elementa vatre. Zato su mi sva ta višenedeljna izležavanja  na nekim peskovitim ostrvima,  sa tagovima #chilling, totalno neinspirativna. Sunce, kupanje i čitanje lake literature par dana mi je sasvim dosta, obnovim se totalno, već trećeg dana ustanem sa propelerom u zadnjici i širokom lepezom ideja šta bi sve mogla danas.

Naravno, možda je to zato što radim posao koji me puni energijom, dok većinu ljudi koje poznajem iscrpljuje i prazni. Zato mi nikad nisu bili potrebni dugi i česti godišnji odmori, kao što znam da se nikad neću penzionisati i otići da pecam na neko grčko ostrvo. Što se mene tiče, mogu sasvim lepo da živim a da nikuda ne putujem. I jako mi smeta ovaj konzumerski turizam koji je zahvatio planetu poslednje decenije.

Do juče su me veoma plašile sve te misli. Međutim, kao što napisah na početku, danas sam se probudila veoma lepo raspoložena. Shvatila sam da ne moram da ustajem ako mi se leži, iako sam od onih ljudi čija je energija najgušća u jutarnjim časovima. Opozit ljudima kojima je potrebno da se rasane, polako, uz kafu. Da profunkcionišu.  Budim se potpuno razbuđena i u istom trenutku počinjem da pričam. Na ogromno negodovanje ćutologa.

Kafu pijem tek kad stignem u radionicu i uključim sve mašine, istopim vosak, itd. Međutim, jutros sam se osećala kao kad se pakujem i krećem na neku nepoznatu destinaciju. Lagana trema propraćena nekim slodobnolebdećim osećajem slobode. Neizvesno, uzbudljivo, možda čak i revolucionarno. Hej, pa možda će mi ove nedelje otvoriti nove  uvide o sebi samoj, možda će promena svakodnevnice iscrtati nepoznate nijanse na paleti mog postojanja. Kada nešto prepreči tok reke, onda ona traži nov način da poteče. Prvo se izliva, pravi poplave, ali vremenom ponovo izdubi kotlinu. Baš onakvu kakva joj je i potrebna. Ako je naš život davno zacrtana kotlina i ako je sada nešto sprečilo tok, nije li najbolje da se potrudimo na pronađemo nove načine? Možda ne moramo silovito da tečemo. Možda možemo neko vreme samo da žuborimo. Jedva čujno. A možda nam je baš to i bilo potrebno da upotpunimo i stavimo tačku na neke nedovršene priče.

Da upoznamo svoje neizdrže. Odakle dolaze? Zašto nam je potrebno da se stalno nešto dešava, da se pokrećemo, telesno i mentalno? Šta se krije iza te potrebe?  I šta se dešava kad se ništa ne dešava? Kada niko ništa ne zahteva od nas. Kada ne moramo.  Možda je sada vreme da radim stvari koje su mi uvek bila manje bitne, a iziskivale mnogo vremena. Za mene bi bilo veoma korisno da polako sredim beleške iz škole mitološkog tarota. Slušam muziku i skiciram nove komade nakita. Da osmislim komodu za moju radionicu. Da pišem, pišem, pišem. Da razgovaram sa mojim ukućanima, a da taj razgovor ne mora nikuda da vodi. Da nemamo temu, ideju ni naravnoučenije. Toliko je toga za otkriti.

I tako, baš je danas neobičan dan. Preplavljuje me olakšanje. U svom telu osećam  da je priroda u svojoj neizmernoj i za nas nedokučivoj mudrosti odlučila da nas malo protrese. Da nam skine sa automatskog pilota i pruži šansu da pogledamo sebe i ceo svet drugim očima. Da se malo očisti od zagađenja. Mislim da ćemo iz ove izolacije izaći kao bolja ljudska bića. Svesnija, požrtvovanija, sposobni da vidimo ljudski rod iz šire perspektive, iz ugla koji poziva na saradnju, samilost, promišljenje pre delovanja. Na afirmisanje života bezuslovno.

Da shvatimo da je mir u neopiranju. U onoj nežnoj, lepršavoj predaji vetru koji nas nosi tamo kuda smo i namjeneni. U prihvatanju mudrosti koja je mnogo veća od svega što možemo da pojmimo svojim čulima i svojim bićima ispunjenim strahovima. Koronavirus će proći. Kao što su prošle i mnogo gore i smrtonosnije epidemije u prošlosti čovečanstva. Svet se neće zaustaviti, privreda će se oporaviti, deca će ponovo trčati po parkovima, a ljudi će se družiti i putovati.

A mi? Mi više nikada nećemo biti isti kako pre. Iskreno se nadam da nećemo. Jer ovo je još uvek nežno upozorenje koje nam Svemir šalje. O tome koliko smo krhki. Zavisni od svojih navika, očekivanja, obrazaca. Verujem u plamen svesti koji tinja u dubini srca svakog čoveka, pozivajući ga na razvijanje svoje individualnosti samo zato da bi doneo najčistiji med u nebeski pčelinjak. I time ispunio svoju ulogu u evoluciji svesti.  Jer, bez nje, čovek je samo muva koja se davi u sopstvenom smetištu. Živeći iluziju ega.

Pa, srećna nam izolacija i želim vam da uradite ono što niste do sada, jer niste imali vremena, strpljenja, jer je dan bio prekratak, kiša je padala, glava vas je bolela, loše ste spavali, auto je bio na servisu, posvađali ste se sa kolegom, morali se ovo ili ono. Pokušajmo da se odupremo panici, strahu koji bojimo sarkazmom i netrpeljivošću, posvetimo se onome što imamo sada i tu. Želim nam da živimo i doba korone u ljubavi i buđenju svesti. Jer to i jeste božanska poruka. 

You Might Also Like

1 Comment

  • Reply Sanja March 14, 2020 at 14:11

    Draga moja, bas kao sto si napisala, mnogi će dobiti šansu da predahnu i budu vise sa samim sobom ali i sa članovima porodice. Ja imam tu sreću da imsm slobodan vidend i da smo svo četvoro zajedno. Od ponedeljka idem tamo gde želim da nas je što više besposlenih, a da što više vas ostane da ” lenčarite” i otkrivate čari izolacije. Vidimo se što pre, zdravi i nasmejani!❤

  • Leave a Reply