Browsing Category

Baštovanstvo mog života

Baštovanstvo mog života Zapisi o svakodnevnoj magiji

IZOLACIJA KAO PUT I UČITELJ

March 14, 2020

 

Jutros sam se probudila neobično dobro raspoložena u ovoj apokaliptičnoj atmosferi, koja mi sve više liči na tragikomediju u svemirskoj režiji. U Sloveniji, ljudi su se zatvorili u svoje domove. Kao prilično organizovan i disciplinovan narod. Za razliku od nas, južnjaka, koji volimo da prekršimo pravila i da se malo kurčimo, jer smo, kao izabrani božiji narod, zaštićeni. Kada kao južnjak živiš u EU,  stalno osciliraš između želje da se prilagodiš  i potrebe da pokažeš srednji prst nasred ulice. Ja sam nešto između. Dosta sam smirila buntovništvo, koji je oduvek bio deo mog karaktera ili, bolje rečeno, preživljavačkog modaliteta. Mnogo više nego nacionalnog nasleđa. Mada i dalje, ponekad, napravim tu i tamo mali prekršaj, čisto da se osetim taj životvorni prkos u sebi. Jer… Punk is not dead.

Moram da priznam da mi je i sama pomisao na izolaciju, tj. boravak u stanu minimum dve nedelje izgledao kao noćna mora. Šta, zaboga, da radim i stanu do kraja marta? I dok su ljudi oko mene ozbiljno zabrinuti za svoje zdravlje i preživljavanje, te su opelješili sve apoteke i supermarkete, ja sam bila u panici šta ću i kako ću sa sobom sama. Nismo nikakve zalihe nabavili. Lažem. Imamo dosta toalet papira, jer nestašica istog kod nas u porodici zna da prouzrokuje prilično napetu situaciju. Sve za mir u kući.

Kod nas, srećemo se posle podne. Svako ima svoj posao. I ne samo to, imamo i svoje hobije. Ja i više njih. Zajedno smo nekoliko sati dnevno. Uvek sam se divila bračnim parovima koji  rade od kuće ili vode zajedničku firmu. Poznajem ih nekoliko takvih i zaista su mi fascinantni. Volim da dođem kući. I volim trenutak kada moj muž dođe kući. Nekad jedva čekam taj trenutak, da mu ispričam šta se sve desilo u toku dana. I on meni. Uz kafu na zimskoj terasi. A da bi se to desilo, da bismo razmenili iskustva, svako mora da ode na svoj posao.

Koronavirus nam je podario dve ili više nedelja prinudnog godišnjeg odmora ili bolje rečeno bolovanja. Niko nije bolestan, pa je ležanje dosadno, a opet ne smemo da putujemo i radimo sve što ljudi rade na odmoru. I to je meni veliki problem. Bože-me-sačuvaj! Dok ljudi drhte zbog zdravlja i posledica na privredu, ja se rvem sa svojim pundravcima, takozvanim Neizdržima. Psihički me prilično pomeri iz centra svaka viroza koja traje duže od 2 dana. Naime, to je maksimum mirovanja u mom domu,  koji sam inače uredila po svom ukusu i koji obožavam. Ali samo ako svakodnevno, više puta izlazim i vraćam se. Pokret, delovanje, to je moj princip. Moja natalna karta prosto izgara od elementa vatre. Zato su mi sva ta višenedeljna izležavanja  na nekim peskovitim ostrvima,  sa tagovima #chilling, totalno neinspirativna. Sunce, kupanje i čitanje lake literature par dana mi je sasvim dosta, obnovim se totalno, već trećeg dana ustanem sa propelerom u zadnjici i širokom lepezom ideja šta bi sve mogla danas.

Naravno, možda je to zato što radim posao koji me puni energijom, dok većinu ljudi koje poznajem iscrpljuje i prazni. Zato mi nikad nisu bili potrebni dugi i česti godišnji odmori, kao što znam da se nikad neću penzionisati i otići da pecam na neko grčko ostrvo. Što se mene tiče, mogu sasvim lepo da živim a da nikuda ne putujem. I jako mi smeta ovaj konzumerski turizam koji je zahvatio planetu poslednje decenije.

Do juče su me veoma plašile sve te misli. Međutim, kao što napisah na početku, danas sam se probudila veoma lepo raspoložena. Shvatila sam da ne moram da ustajem ako mi se leži, iako sam od onih ljudi čija je energija najgušća u jutarnjim časovima. Opozit ljudima kojima je potrebno da se rasane, polako, uz kafu. Da profunkcionišu.  Budim se potpuno razbuđena i u istom trenutku počinjem da pričam. Na ogromno negodovanje ćutologa.

Kafu pijem tek kad stignem u radionicu i uključim sve mašine, istopim vosak, itd. Međutim, jutros sam se osećala kao kad se pakujem i krećem na neku nepoznatu destinaciju. Lagana trema propraćena nekim slodobnolebdećim osećajem slobode. Neizvesno, uzbudljivo, možda čak i revolucionarno. Hej, pa možda će mi ove nedelje otvoriti nove  uvide o sebi samoj, možda će promena svakodnevnice iscrtati nepoznate nijanse na paleti mog postojanja. Kada nešto prepreči tok reke, onda ona traži nov način da poteče. Prvo se izliva, pravi poplave, ali vremenom ponovo izdubi kotlinu. Baš onakvu kakva joj je i potrebna. Ako je naš život davno zacrtana kotlina i ako je sada nešto sprečilo tok, nije li najbolje da se potrudimo na pronađemo nove načine? Možda ne moramo silovito da tečemo. Možda možemo neko vreme samo da žuborimo. Jedva čujno. A možda nam je baš to i bilo potrebno da upotpunimo i stavimo tačku na neke nedovršene priče.

Da upoznamo svoje neizdrže. Odakle dolaze? Zašto nam je potrebno da se stalno nešto dešava, da se pokrećemo, telesno i mentalno? Šta se krije iza te potrebe?  I šta se dešava kad se ništa ne dešava? Kada niko ništa ne zahteva od nas. Kada ne moramo.  Možda je sada vreme da radim stvari koje su mi uvek bila manje bitne, a iziskivale mnogo vremena. Za mene bi bilo veoma korisno da polako sredim beleške iz škole mitološkog tarota. Slušam muziku i skiciram nove komade nakita. Da osmislim komodu za moju radionicu. Da pišem, pišem, pišem. Da razgovaram sa mojim ukućanima, a da taj razgovor ne mora nikuda da vodi. Da nemamo temu, ideju ni naravnoučenije. Toliko je toga za otkriti.

I tako, baš je danas neobičan dan. Preplavljuje me olakšanje. U svom telu osećam  da je priroda u svojoj neizmernoj i za nas nedokučivoj mudrosti odlučila da nas malo protrese. Da nam skine sa automatskog pilota i pruži šansu da pogledamo sebe i ceo svet drugim očima. Da se malo očisti od zagađenja. Mislim da ćemo iz ove izolacije izaći kao bolja ljudska bića. Svesnija, požrtvovanija, sposobni da vidimo ljudski rod iz šire perspektive, iz ugla koji poziva na saradnju, samilost, promišljenje pre delovanja. Na afirmisanje života bezuslovno.

Da shvatimo da je mir u neopiranju. U onoj nežnoj, lepršavoj predaji vetru koji nas nosi tamo kuda smo i namjeneni. U prihvatanju mudrosti koja je mnogo veća od svega što možemo da pojmimo svojim čulima i svojim bićima ispunjenim strahovima. Koronavirus će proći. Kao što su prošle i mnogo gore i smrtonosnije epidemije u prošlosti čovečanstva. Svet se neće zaustaviti, privreda će se oporaviti, deca će ponovo trčati po parkovima, a ljudi će se družiti i putovati.

A mi? Mi više nikada nećemo biti isti kako pre. Iskreno se nadam da nećemo. Jer ovo je još uvek nežno upozorenje koje nam Svemir šalje. O tome koliko smo krhki. Zavisni od svojih navika, očekivanja, obrazaca. Verujem u plamen svesti koji tinja u dubini srca svakog čoveka, pozivajući ga na razvijanje svoje individualnosti samo zato da bi doneo najčistiji med u nebeski pčelinjak. I time ispunio svoju ulogu u evoluciji svesti.  Jer, bez nje, čovek je samo muva koja se davi u sopstvenom smetištu. Živeći iluziju ega.

Pa, srećna nam izolacija i želim vam da uradite ono što niste do sada, jer niste imali vremena, strpljenja, jer je dan bio prekratak, kiša je padala, glava vas je bolela, loše ste spavali, auto je bio na servisu, posvađali ste se sa kolegom, morali se ovo ili ono. Pokušajmo da se odupremo panici, strahu koji bojimo sarkazmom i netrpeljivošću, posvetimo se onome što imamo sada i tu. Želim nam da živimo i doba korone u ljubavi i buđenju svesti. Jer to i jeste božanska poruka. 

Baštovanstvo mog života

Razvojni put jednog stvaraoca – od početka pa do danas.

September 13, 2019

Jednog baš običnog dana, na putu do gimnazije, dok je tramvaj kružio oko Slavije ravnomerno se klackajući, ugledala je svoju omiljenu rok divu kako sigurnim korakom korača kroz užurbanu masu. Njena skoro bela kosa, obrijana sa jedne strane, pantalone i dugačak mantil, kombinacija kože i metala, odudarali je od sivila tog martovskog jutra. Devojčica, sa tek blagim obeležjima  žene u koju će se pretvoriti, bez razmišljanja je izašla iz tramvaja. Da bi je pratila. Hodajući za njom sve do SKC-a,  sela je za susedni sto, krišom je posmatrajući. Svoj uzor divlje, nesputane kreativne energije. Nekoga ko je bio svoj bez obzira na sve. Maštala kako bi volela da bude kao ona.

Prošlo je 25 godina od tada. A onda je jednog jutra pročitala pohvalnu poruku o nakitu koji pravi. Sa upitom da izradi jedan poseban komad. Od, ni manje ni više, nego svoje tinejdžerske rok modne junakinje. Iste one koju je pratila, upijajući njen korak i dostojanstveno držanje kraljice svog sveta. Beše to iskustvo koje je rado platila neopravdanim izostancima i kaznom.

I onda, kad me pitaju kada je sve počelo, dođe mi da da uzviknem ‘Oduvek!’. Mada znam da ljudi vole datume, hronološki poređane događaje koje smisleno uvezuju u knjigu nečijeg života. Zato i pišem ovaj tekst. A možda zato što je i meni potrebna retrospektiva. A sa njom još mnogo toga što stoji i nevidljivo diše ispred mene, kao kontura budućnosti koja čeka da bude unešena u moj rad. Materijalizovana kroz ono što najbolje znam. Pa, da krenemo.

Sa devetnaest godina, spalila sam sve svoje priče i pesme  nekoliko kilometara od mesta gde se Peru graniči sa Ekvadorom. I time napravila odluku. Vatrom i pucketanjem papira na plaži izburkanog Pacifika prinela sam žrtvu nekom starozavetnom bogu. Koji je od žene očekivao upravo to da prihvati svoje breme. Jer tada u mom životu nije bilo nijedne osobe ili situacije koja bi me podržavala u spisateljstvu. Upravo sam saznala da sam trudna, a sve moje unutra lomilo se između ljubavi prema mladiću čije je biće već tada nestajalo u crnilu zavisnosti i čežnjom da budem svoja i nezavisna. To dete u meni predstavljalo je novu nadu da mogu da promenim budućnost svog momka i da će se, ako mu pružimo dovoljno ljubavi, sigurno izvući. Nažalost, to se nije dogodilo. Gledajući ovim iskustvom, nije bilo ni najmanje šanse da se to dogodi.

Prošle su godine od tada. Od dvadeset treće do tridesete, bila sam samohrana majka, podstanar u Beogradu. Otišla sam sa sinom iz udobnosti roditeljske kuće, samo dve autobuske stanice udaljene, da bi postigla slobodu za kojom je oduvek vapila moja duša. Na pragu tridesete, u srećnoj vezi sa mojim sadašnjim mužem, začeto je moje drugo dete i tu se nastavlja priča o pozivu duše. Prvo dete donelo mi je trezvenost, uzemljenje, učinilo od plahe devojke odgovornu, sposobnu ženu. Dok je drugo dete probudilo nešto nebesko. Isteralo u prvi plan zov moje prirode. Tako sam, jednog dana, u četvrtom mesecu trudnoće, prolazila pored Etnografskog muzeja i Manakove kuće, gde sam pročitala kako profesori sa Fakulteta primenjenih umetnosti drže kurseve keramike. Ušla sam u njihove prostorije i odmah, čim sam osetila miris sveže gline, znala da mi je tu mesto. Uz njihovo mentorstvo, i na užas profesorke Antonije, do poslednjeg dana trudnoće vrtela sam svašta na točku. Dok je dete u meni spavalo. Kad bih počela da vajam, on, koji je inače bio veoma aktivan, umirio bi se. Dve godine nakon rođenja moj drugog sina, preselila sam se kod supruga u Ljubljanu. Stariji sin već je bio tamo i išao u školu. Godine koje su usledile, bile su tipične za majku koja ima jedno malo dete, a drugo u pubertetu. Suprug je mnogo radio, na šta ga je obavezivao ugovor. Kupovina ruiniranog stana, renoviranje koje je trajalo godinama, pa kad se svemu tome dodaju dečije bolesti i otkrivena disfazija u razvoju mog mlađeg sina, kao i mali problemi adaptacije starijeg na novu sredinu, bavljenje umetnošću bila je nemoguća misija. Ali nikad mi nije bilo žao godina koje sam posvetila majke i održavanju domaćinstva. Stvorila sam dom. Sa velikim D. 

Nisam imala mogućnosti ni vremena da se tada posvetim radu u ateljeu. Imala sam samo trpezarijski sto. I tako, hodajući gradom jednog jutra, ugledala sam u izlogu raznobojne gline od po 30 grama. Ušla sam i pitala prodavačicu kakvi su to proizvodi i čemu služe. Na mojoj tadašnjoj mešavini slovenačkog i srpskog zbog koje mi je bilo veoma neprijatno da komuniciram sa ljudima. Objasnila mi je da je to polimerska glina i da se koristi zbog visoke cene u nakitu, kao i u dekorativnim predmetima manjih dimenzija. Nakit! Oči mi se raširiše od uzbuđenja. O, pa to bih mogla da radim na jednom kraju trpezarijskog stola! Bez razmišljanja sam kupila prvi komplet od nekoliko boja, nož, teksture i podlogu za rad. I jedva dočekala da dođem kući. Osećala sam ono uzbuđenje koje oseća dete raspakivajući božićne poklone. Ruke su mi drhtale. Srce mi je lupalo. Počela sam da se igram. Mešala sam, valjala, dodavala, pravila oblike i na kraju je nastala moja prva ogrlica. Koja je realno izgledala kao vašarska tezga licitarskih srca. I ja, preponosna, gledajući se u ogledalu. Dobrodošla kući, Milice. Vikala je devojčica u meni, skačući po trampolinu od oblaka, dok su joj se pletenice vrtele kao propeleri. I ne znajući tada da ću kroz svoj kreativan rad naučiti mnogo toga o sebi. Da ću se susresti sa delovima koji nisu integrisani. Sa svojim destruktivnim obrascima, sa svojim traumama. Sa delom sebe, koji je tužan i nepriznat. Ali to je posebna tema.

Moja prvi radni prostor na terasi

Kasnije te godine, knjige, zalihe polimerske gline, delova za nakit i alata zauzimali su veći deo trpezarijskog stola, polica i cele kuhinje, dok su ukućani svoje obroke jeli na samom uglu. Ko zna dokle bi trajala ta svaštarija da nije jednog dana suprug rekao kako mu je svega dosta. I razbacane kuhinje i mojih poludovršenih radova koji mu se lepe za rukave u prolazu i jela praktično u krilu. I da to mora da se promeni. U međuvremenu sam se zarazila i sa Art clay silver. Opčinjena akhemijskim procesom prilikom koga iz modelirajuće mase, uz izlaganje termičkoj obradi na visokim temperaturama, nastaje komad nakita od čistog srebra. Tako smo rešili da napravimo malu radnu subu od dela atrija koji imamo, pa smo uveli grejanje i postavili zimsku baštu sa velikim prozorima i obiljem prirodnog svetla. Tu sam primila svoju prvu učenicu, sada već uspešnu dizajnerku nakita. Tu sam počela i sa dubljim istraživanjem i individualnim kursevima. Putovala sam dosta, učila po Evropi od umetnika i majstora  kojima sam se divila.

Odjednom mi je terasa postala premala, jer se ljudima dopadalo to što radim i želeli su da ih podučavam. Zato smo još jednom dobro razmislili i rešili da unajmimo lokal. Prenela sam svoje stvari i oslobodila terasu za dve fotelje i mali čajni sto, a u drugom delu radni sto sa kompjuterom. Na tim stolicama već godinama muž i ja u jutarnjim i večenjim hladnim danima sedimo ispred prozora, dok ispijamo kafu, pričajući o najrazličitijim temama. I tako je moj bivši radni prostor postao deo istorije koju smo pleli nas dvoje. A za kompjuterom sedim upravo sada. To je moj spisateljski kutak.  Za nekoliko meseci, vlasnica lokala nas je obavestila o svojoj odluci da ga proda. Razmišljali smo jedan dan. A onda podigli kredit i otkupili ga. Za koju godinu, biće otplaćen u potpunosti. A ja… pa ja sam uživala u svom novom studiju.

Moja druga i sadašnja radionica i kako je izgledala pre 8 godina. Sada je sve to mnogo drugačije.

Počela sam da primam male grupe i da istražujem dublje. Pronašla sam staklo. Emajle. Ubrzo zatim i tradicionalne tehnike izrade nakita od srebra. Pravljenje modela od voska. I nekako, polako, sve te tehnike razvijala do ovoga kako izgleda moj nakit danas. Prošlo je 13 godina od kako sam izvaljala prvu kuglicu od polimerske gline. 13 godina putovanja, padova i podizanja. Odustajanja, kada mesecima nisam pravila nakit. Prolazak kroz epizode depresije i anksioznosti, bežanja od svega toga i bolnog suočavanja kroz dugotrajnu psihoterapiju i alternativne metode razvoja. Nije bilo lako. Jer bila sam veoma ranjena nekada davno. Ali rane ne poznaju vreme. Traže da ih pogledaš i da se pozabaviš njima.  Kada bi izostali pozitivni komentari, odustala bih od tehnike ili načina rada koji sam tek počela da razvijam, a čije potencijale tek sada vidim. Abortirala sam mnoge projekte još u fazi norovođenog pileta koje nesigurno stoji na nogama. Lutala sam u stilovima, tehnikama. Prestajala i ponovo započinjala. Ali da nije bilo strasti i zova duše koji bih čula čim bi ostali glasovi utihnuli u mojoj glavi, verovatno se u jednom trenutku ne bih vratila izradi nakita i prenošenju znanja. Uostalom, sada sam imala podržavajuće okruženje. Iz tih lutanja i isprobavanja, nastalo je bogato znanje. Koje sam zatim prenosila kroz svoje radionice.

Slikano 2013. Na slici je učenica, jedna od prvih koja je posetila moj novi lokal.

Poslednjih godina, u moj život se nekako nečujno ušunjala nova dimenzija. Koja je povezala taktilnost i duhovnost. Otkrila sam ponovo simbole i mitologiju, razumevši prvi put zašto  je čitanje bajki i mitova u osnovnoj školi održalo životnost u meni. Zašto sam u toj simbolici, u tim pričama, nalazila smisao koji nisam videla u svetu pretvaranja, šturih pravila i sivila odraslosti oko sebe. Svi ti mitovi bilo si urezani u moju dušu još pre nego što sam se rodila. Bili su stariji od najstarijeg čoveka koji je hodao ovom planetom. Kako – ne znam. Ali osećam to svakom ćelijom svog bića. Istovremeno, počela sam da razvijam novi odnos do svog tela i načetog zdravlja. Osetila sam svoje kilograme na pravi način. Shvatila odakle su došli i šta mi poručuju. Pulsiranje svoje štitne, koja je gubila funkciju. I preduge, preobilne cikluse koji su me dovodili na rub iscrpljenosti i anemije.

I tada, nakon svih kurseva, obuka, tehnika, shvatila sam da imam savršen lek tu, pri ruci. Da je sve vreme bio uz mene. Da imam unutrašnjeg eksperta za samu sebe. Moj rad, moja krativnost. Kroz moje telo, iz mojih ruku, nastajale su forme koje su me isceljivale. Njima sam pričala svoju unutrašnju istinu. Propevao je glas koji je dugo bio utišan. Štitna se popravlja. Uvidela sam zašto me je sve uvek vuklo ka pravljenju tih malih, nosivih umetničkih formi. Govorila sam njima. Udahnula im neki sopstveni život. Simboliku. Istovremeno, povezivali su me na najnežniji i najdublji način sa ljudima kojima sam pravila komade nakita. Samo njihove. Da ispričaju svoju svrhu. Moje slike o njima povezane su sa dubokim informacijama, koje sam ispoljavala prateći svoj poziv, svoj zov. Pevajući glas. I tako, sa svakim napravljenim komadom, postala sam celovitija. Prepoznatljivija samoj sebi.

Često me pitaju zašto ne učinim nešto kako bih postala slavnija i poznatija, zašto se ne predstavljam na međunarodnim sajmovima, ne učlanim u dizajnerska udruženja, samostalne ili grupne izložbe. Ja im kažem kako meni to trenutno ništa ne znači. Ono što napaja moju dušu smislom je upravo ovako kako sada radim i dok osećam tu puninu, nema smisla da radim bilo šta drugo. Probala sam davno. I bila objavljivana i nagrađivana. Ali sve je to za mene bilo kratkotrajno uživanje u sladoledu koji lepo miriše i ima čaroban ukus. I traje dok ga ne pojedem.

Planovi? Da pišem više. Da spajam pisanje sa nakitom. Pravim komade koji imaju višedimenzionalni smisao i estetiku.  Opus emajliranog nakita. Da crtam fraktale, koji su me opčinili. Letos sam pregradila studio kako bih napravila prostor za sve to. Jer znate, kad se beba rodi, potrebna joj je najmekša kolevka. Da započnem ciklus radionica u kojima ću spojiti podučavanje tehnika i razvijanje kreativnosti. Jer, mnogo je onih koji nauče tehnike. A malo ih umreži sa svojom dušom i napravi opus ljubavi. Da, nedostaje nam kreativnosti. Kao narodu, kao ljudskoj rasi. Ja, koja sam prošla ovih 13 godina kroz sve faze borbe, bega, prihvatanja, suza, pokušaja i odustajanja, da bih na kraju ipak stvorila svoj izraz, imam mnogo toga da ponudim. Jesam uspela. Ali sam takođe i platila cenu. Pretresla sve veze i one nepodržavajuće, sa bolom u srcu, prekinula. Pa da su mi iz oka ispali. Puko podučavanje tehnika je, nakon desetogodišnje prakse, postalo suvoparno i nešto što me ne ispunjava više.  Složićete se, život je prekratak da bismo se bavili onim što nije zov našeg srca. A ipak dovoljno dug da osetimo aromu božaskog nektara na svom jeziku. Samo par kapi. Taman toliko da budemo i ljudi i bogovi.

Do sledećeg pisanja,
Milica

Baštovanstvo mog života

Čudesni život drveća u nama

February 21, 2019

U potrazi za izgubljenim delom sebe, proputovala sam mnoge svetove. Ognjene i ledene. Tamo gde se svemir stapa sa površinom okeana samo da bi u njegovom ogledalu mogao da prozbori sa svojom savršenom iluzijom. Svetove tako samotne. U kojima sam imala utisak da su svi ljudi koje sam ikada poznavala tek proizvod  moje želje da sagledam sebe u hiljadu različitih nijansi. Da potražim veru i odložim breme prošlosti. Imena, datumi, likovi. Oni koje sam volela i oni koje sam odbacila. Sve je rotiralo kroz prizmu različitih uskustava i učenja.

Postojala su razdoblja kada bi me neka čudesno jaka sila spustila duboko, u utrobu Majke Zemlje. 

Tamo gde vlažno korenje ne poznaje ni dan ni noć. Samo moji udisaji. Bila sam živa. U hibernaciji, ali živa. Toplo pulsirajući. U tišini praiskonskog samovanja, razvila sam oštar sluh. Čula sam prolećne biljke kako klijaju i korenje kako puca pod težinom starog hrasta. Sve sam mogla da podnesem, osim te besmisljene nepokretnosti. Mene, koju su čitavog života učili da se čovek meri po tome šta je postigao. Koliko je produktivan bio. Najteže je bilo to da ne vidim boje, nebo i širinu sveta. Odbijajući da pogledam tamu u sebi, uporno sam tragala za tračkom svetlosti. Za mirisima koji podsećaju na staru, dobro poznatu kuhinju u kojoj je moja baka kuvala, dok je pevala sevdalinke.  Dizala glavu, odupirala se, ljutila se na samu sebe što sam nepokretna i distancirana od svega. Što ne mogu ništa.

Dugo mi je bilo potrebno da skupim hrabrost i zapitam se šta mi boravak u dubokoj jami poručuje.

Jedan deo mene šapnuo mi je da moram da stanem. Da se obnovim, osnažim. Da proklijam ponovo, ovaj put iz sopstvene čaure  koja mi je zamenila majku i oca i sve ono što sam bila u životu u kome sam se dobrovoljno odrekla zaborava i pristala na prokletstvo istine. Jer istina oslobađa. Ali pre toga te hiljadu puta raskroji na elementarne čestice. Samorodni organizam koji se rađa iz sopstvene odluke da se prepozna kao ono što jeste. Kao slojevi raznobojnih glina koje se talože ispod površine kože, a čije boje i teksture vidiš tak kad se posečeš.

Tako sam počela da osećam sebe. Tamo duboko, gde sve počinje i sve rađa.

U tom spiralnom procesu upoznavanja i prihvatanja svojih mračnih prostora, Zemlja oko mene je počinjala da miriše na svežu mešavinu humusa i opojnog začinskog bilja nove domovine. Taj me je miris, topao i vlažan, nežno obuhvatao. Iznenada, osetila sam kako se moja stopala pomeraju. Iz vrhova prstiju, počele su da klijaju mlade žile. Osetila sam ih kako rastu na unutra, kroz moje telo. Svaka  ćelija je putovala i prenosila informaciju o drvetu koje je počelo sve brže i brže da raste. Da razvija svoje žile do poslednjeg atoma. Do poslednjeg daha. Osetila sam kako rastem nošena sve jačim korenjem, uzdižući se ka površini. Dok nisam ponovo, jednog dana, ugledala Sunce. I tada sam, konačno, zaplakala.

Moje korenje je tada bilo već toliko moćno i duboko, da me ni najjači vetar nije mogao prelomiti. Ako bi se neka grana i odlomila ili osušila u teškim vremenima suša i poplava, izrasla bi nova. Jača i drugačija. Ili bih jednostavno naučila da živim bez grane koja je završila svoj proces.  Neka ide. Neka se rastopi. Ali srž duboko uzemljena, ostajala bi nedodirljiva.

Dok hodam svetom, u krvotoku nosim to novo korenje. Koje snažno kuca u meni i prenosi životne sokove. Hodam na njima i dišem kroz njih.  Da, i dan danas povremeno izgubim pravac. Smisao. Osećaj da sam dovoljna i da sam voljena. A onda me to pulsirajuće sećanje na boravak u utrobi Zemlje vrati pripadnosti sebi i Svemu. Kad se svedem na dah koji ravnomerno prima i daje život, čujem ponovo to puckanje korenova u sebi. I to me podseti na krv koja se pretače i meša sa svežinom humusa, na to koliko sam jaka i koliko je sve što mi je potrebno sada i ovde. Neprekidno i nepromenjivo. Zastanem tamo gde je rosa najbistrija. Pa stojim i napajam svoje unutrašnje drvo. Onoliko dugo koliko treba.

Da…. možda zaista svi jednom u životu treba da iskusimo život drveta i sva njegova godišnja doba. To, kako u tišini i nepomičnom posmatranju ima više života nego u jurcanju za nečim što će nam pružiti utehu od besmisla. Možda smo jednom i bili drveće, ali smo to zaboravili. Međutim, klica je već posađena. Jer smo rođeni kao deca Zemlje. I proklijaće. Onog trenutka kada odlučimo da platimo cenu.

Sada znam da pre upoznavanja zvezdanog dela sebe, moramo da upoznamo zemaljski deo. Da se suočimo sa donjim svetovima. I pomirimo svoju nebesku i svetovnu prirodu. Jer, na kraju krajeva, izgrađeni smo od zvezdane prašine u istoj meri kao i od zemaljske. I kad sve integrišemo, kad sve prihvatimo i razumemo, postajemo celovita bića.  A možda čak i više od toga. Možda postanemo ono što je oduvek i trebalo da budemo.

 

Do skorog pisanja,
Milica

 

Baštovanstvo mog života

Poslovni uspeh kao duhovno iskustvo

January 6, 2019

2018.

2018. ostaće mi u sećanju kao godina u kojoj sam ostvarila sve svoje poslovne ciljeve. I prevazišla ih. Uz pomoć strateškog planiranja i postavljanja ciljeva,  uspelo mi je da cele godine održim fokus i koračam po zacrtanoj putanji.  Osetila sam da je došao trenutak da skočim u okean  sa litice, na kojoj sam godinama održavala ravnotežu između porodice, prijatelja, sebe kao nekoga ko se konstantno obrazuje na polju duhovnosti i ličnog razvoja, kao i izrade nakita. Postalo mi je jasno da to nagomilavanje znanja, bez da ga uključim u svoj umetnički izraz onako kako sam želela, postaje jedno veliko opterećenje za mene. Da se upravo u tome ogleda moj nedostatak samopouzdanja.

Decembarski dan na Zbiljskom jezeru blizu Ljubljane

Skok sa litice

Tako sam se bacila sa litice – pa šta bude, da bude.

Uvela male rituale koji su mi pomogli da moj nakit postane još prepoznatljiviji. Spojila sam ono što najbolje umem i najviše volim: pisanje i stvaranje nakita.  Nakit koji sam donosila na svet iz svojih unutrašnjih svetova, pratile su i priče iz istog izvora.  Instagram mi je to omogućio, kroz svoju kratku formu. Počela sam da osećam kako kroz  moj rad vibrira isti onaj duh koji osećam dok meditiram ili sanjam. Kad bih pogledala prsten koji sam napravila, jasno sam u njemu videla materijalizovanu poruku koju sam dovela u svet iz jednog dubokog dela svog postojanja. I bila sam presrećna.  Porudžbine su počele da se nižu i to baš takve kakve sam želela.  Od ljudi sa iste frekvencije. Redovno sam dobijala poruke onih, koje je dotakao neki moj tekst. I naše su se priče preplitale.

Vibracija je bila savršena – pravi ljudi, prave poruke, moje društvene mreže su, kao i ja, doživele eksplozivnu ekspanziju. Napravila sam sajt sa online prodavnicom,  nov brending identitet u skladu sa porukom koju prenosim. Napravila sam i napisala program za opus iskustvenih art radionica. I uspešno izvela jednu iz opusa, pod imenom Izradite svoj prsten lične moći. Vrhunac svega je bio Božićni sajam u Ljubljani, gde su dolazili ljudi iz drugih gradova sa rečima kako su tu samo zbog mene, da upoznaju osobu koja stoji iza tako čarobnog nakita. Bilo je i onih koji su pričali o drugim dimenzijama koje su prepoznali.  Ima li šta lepše? Živela sam svoj san.

Nemir

Negde sredinom oktobra, na vrhuncu svoje kreativno i poslovno najuspešnije godine, nešto se promenilo.

Osetila sam nemir. Neprepoznatljivu nelagodu. Nije to bio fizički umor, nego kao da mi je svega bilo dosta. I ljudi, i priča i discipline i fokusa. I ciljne usmerenosti. Naravno, taj osećaj nisam definisala kao iscrpljenost, nego kao moje staro ja, koje se odupiralo svakoj disciplini i rutini. A taj svoj deo sam i te kako prepoznavala… i nisam ga baš  volela. Moj Anarhista, moj Fuck-it-all. I uplašila sam se. Pa gde me baš sada nađe? Kada sam toliko mnogo radila da bih postigla to što imam. Kada sam tako   iskreno uživala u plodovima svoje ciljne usmerenosti.  U ime svega toga, odgurnula  sam tanani glas u stranu da bih nastavila da se penjem stepenicama ostvarenja svojih snova. I onda je počelo.

Prvo sam detektovala  jako slične komade nakita kod pojedinih ljudi.  Ja, koja zaista nikad nisam obraćala pažnju na to ko šta radi i da li me neko kopira. Uvek sam bila van svih tih kopiraških sitničarija koje se vode uživo, uz kafu ili po društvenim medijima. Bilo je to tako daleko od moje percepcije i mojih interesovanja.  Ali se desilo. Postala sam osetljiva. Povredljiva. I jako, jako ljutita… sve mi je smetalo i sve sam primećivala. I ono što jeste i ono što nije.   Iz svoje ranjivosti, odapela sam nekoliko puta otrovne strelice, koje su pogodile one koji ne samo da to nisu zaslužili. Nego nisu ni razumeli.

Šta se to, zaboga, dešava?

A tih sličnih komada nakita je bilo sve više i više u mom vidokrugu, kao i ljudi koji se obaziru na to ko koga kopira i ko čije ideje krade. Pa je moj Veliki ego više puta sedeo i bistrio umetnost i dizajn sa njima. Verujte, postoji i taj svet. Bila – videla, pobegla. Ne ponovilo se!

Anarhista

Sveprisutan posmatrač u meni video je kompletno igralište puno likova koji su vodili svoje bitke onako kako su najbolje umeli i znali. Kontrolu je preuzela neobuzdana ratnica sedeći na bojnom konju i vitlajići okolo mačem. Animus koji nije mario ni za lepo ponašanje, ni za to šta će ko da misli i prokomentariše.  Divlja snaga. Koju sam nesvesno odnegovala tokom protekle godine, da bih  kroz njenu moć održala fokus i aktivirala  pasivne delove sebe. U koje spada i Anarhista. Ta sirova, divlja snaga,  dobra je i lekovita. Tako potrebna.  A tako nekultivisana u meni. Setila sam se dela iz knjige Žene koje trče sa vukovime.  Gde se opisuje ta divlja snaga koja projuri, i onako nezgrapna, poruši sve oko sebe. Prepoznala sam svoju vučicu.

Ali sa njom, u moj život je ruku pod ruku dojahala i uplašena devojčica.  Ona, koja nije bila prihvaćena i voljena u detinjstvu kroz svoj inskonski i najsvetiji izraz. A kojoj je to sada uspevalo. Svet ju je prepoznao i zavoleo onakvu kakva zaista jeste. Pa se uplašila da joj sve to ponovo neko ne oduzme. Probudili su se stari strahovi. Oživeo je osećaj osramoćenosti, koji sam doživela kao dete. Tako jak, da je ugušio moj pravi glas.  Ta  mi je zanemelost, 3 decenije zatim, donela hipotireozu. Podigle su se oluje koje sam smirivala na sto načina.  Ali nikad zaista zaplovila njima. Nikad ih dovoljno uvažila, razumela i dopustila da me povuku u svoju srž. Da proživim i izvrištim… da umrem i da se rodim.  Sve sam to znala.  Ali nisam imala pojma kako da se nosim sa time. Potreba za iskakanjem iz svoje kože postajala je sve jača.

U decembru sam dobila skrivenog obožavatelja, koji je otvarao i zatvarao lažne profile na društvenim mrežama brzinom svetlosti, samo da bi postirao slike mojih radova zajedno sa sličnim radovima širom sveta. Da bi moj rad na taj način diskreditovao. Bila sam u šoku. Došlo mi je da se povučem u pećinu i da nekome ustupim svoje mesto. Prijatelji su mi govorili da je to proizvod uspeha. Da se uvek nađu isfrustrirani ljud bez identiteta i hrabosti. Možda to i jeste istina.  Ali zašto?  Duboko u sebi, znala sam da je ta osoba samo otelotvorenje mojih strahova i moje trenutne vibracije. Da je obožavatelj moje ogledalo. I da smo se prepoznali na nekom nivou. Svih tih meseci, dobijala sam kašikom po nosu.  Srećom, već dugo živim svesnim životom, pa sam vrlo brzo shvatila da besno divljanje okolo sa isukanim mačem ne može da mi donese nikakvu korist. Jer nema ni mete ni suparnika.  Znate šta je najteže? Pružiti nežnost i razumevanje onom delu sebe na koga nisi baš ponosan. Koji prezireš kod drugih. A koji nećeš da vidiš kod sebe. Razumeti. Uputiti se duboko u njega i osetiti šta se zaista dešava. Ne osuđivati sebe, ne zahtevati na silu da budeš ono što nisi. Niti da ponudiš ono što nemaš.

Kad je prošao Art market, moji su otišli u Beograd. A ja pala bolesna na kauč u dnevnoj sobi. Oborila me je temperatura i nenormalno obilan ciklus. Izlazila sam samo da bih prošetala Unu. Nedelju dana mi je trebalo da dođem sebi. Nedelju dana  isceljenja. U kojima sam satima sedela buljeći u božićne filmove bez sadržaja. A zatim kroz prozor. Pa u par metara knjiga koje je trebalo da pročitam.  Pravila krugove po dnevnoj sobi da mi se ne napravi  krvni ugrušak. Plakala nečujno. Ili tukla jastuke i psovala.  Besnela, krivila zlu sudbinu, setila sam davne pretnje “Jesam li ti rekla? Sedi di si. Ni za di si nisi.” Jela čokoladu jedan ceo dan, a drugi gladovala. Budila se po 10 puta sa osecajem gušenja, iz najgorih košmara. Sve dok nisam počela da se smirujem i polako prihvatam svoje unutrašnje dete. I svog Anarhistu. Kao i ratnicu sa isukanim mačem koja me je, gle divnog čuda, zagrlila i zaštitila u toj izolaciji, da bih mogla pošteno da se isplačem, izdivljam, da osvestim svoju Senku i da budem JA ovako ogoljena. Onakva kakva sam samoj sebi bilo potrebna.  Ranjiva. Jer, znate, iz te ranjivosti, iz dubokog prepoznavanja,  ja se sada izdižem hiljadu puta jača i svesnija.  Svakim danom mi se vraća životna snaga sve više i više. I osećaj smislenog postojanja. Imam mnogo više sebi da pružim. A posle i svetu.

Cena uspeha

Sa svim tim spoznajama, došla je i ona o ličnom uspehu. O zrelosti i preuzimanju odgovornosti.

Sada sam sve razumela. Godinama sam se držala u pozadini. Stvarala nakit koji je bio samo 10% mog stvarnog kreativnog potencijala.  Tako se malo divila svom talentu, a tako hrabro stajala iza dela onih koje sam cenila. Započinjala pesme i priče, koje su mi posle par rečenica delovale nekako isprazno i melodramatično. Da… bila sam kraljica početaka bez kraja. Imam više od 100 započetih priča u folderu koji sam nazvala Svaštopis. A u tom periodu isceljenja  ga preimenovala u Srcepis. Jer, sve priče Srca koje donosimo na svet,  ranjive su i prozirne. Da bismo kroz njih sagledali Univezum. Kao što se kroz jednu kap rose ogleda cela šuma. Da vibriraju i na najmanjem povetarcu, a kamoli kada prođe uragan. I da nije uvek prijatno i udobno.

Najudobnije je da se držiš u pozadini. I da iz svoje pasivnosti bistriš tuđe akcije. Klasifikuješ ih u skladu sa svojim uverenjima.  Cena uspeha je ogromna. Ona je probudila i aktivirala one delove ličnosti za koje nisam ni znala da žive u meni. Unutrašnje tragedije. I komedije. Za samo godinu dana, koračajući putem ostvarenja,  sagledala sam svoj životni smisao iz mnoštva različitih uglova. Borila sam sa novom vrstom odgovornosti koju nisam želela dugo da prihvatim. Postavila temenje novog odnosa sa sobom i sa ljudima oko sebe. Onih koji će mi kritikovati i onih kojima će se moj izraz svideti. Sa saznanjem da sam, ipak, ja ta koja odašilje signale. Iz sopstvene tame i svetlosti. Iz sivila i iz obojenosti… i da je sve to potpuno u redu. Deo života kada ga zaista živiš.

Planovi za 2019

Usaglašavanje akcija  sa samom sobom. Kongruentnost.  Više prihvatanja, dubljeg razumevanja i češćeg izražavanja nežnosti. Živeti svakodnevno ono što jeste moja esencija. U celom spektru njenih mirisa i kontrasta. Istančati još više svoje receptore za one tanane signale koji mi salje Univerzum svakodnevno. Negovati Ratnicu, da se bori kada je to zaista potrebno. I pustiti Anarhistu da pokaže srednji prst, kada dođe vreme za fuck-it-all. Naročito svakodnevno negovati Dete u sebi, svoju kreativnu i tananu iskru. Prepoznati anđele u sebi i ljudima.  Pa i u onima koji su potpuno različiti od mene.  Češće plakati.  Jače grliti. Više pisati.  Ili ništa, baš ništa ne raditi. Nemam pojma šta će ispasti iz svega toga. Umesto da razmišljam o tome, rešila sam da se prepustim mudrosti pojave  nama poznate kao Život. Ja to danas zovem USPEHOM.

Hvala na vremenu koje ste odvojili za čitanje ovog teksta,
Milica