Browsing Category

Kreativnost i potencijali

Kreativnost i potencijali

Društvene mreže za umetnike današnjice (II deo)

June 9, 2019

Prošle nedelje, pisala sam TEKST o prohujalim vremenima, koja su se za samo par decenija munjevito preobrazila u Novo doba. Od moje prababe Valerije, predratne dizajnerke šešira koja u svom salonskom stanu u Mariboru gostila bečke frajle – do digitalne ere. U tom retrospektivnom pripovedanju ostaju kao vetroviti, u san utkani likovi iz nekog misterioznog romana. U vremenima koje pamtimo mi. Generacije čije je detinjstvo obojeno nijansama zeleno zlatne patine nekog drugog sveta. Koja su bila inspirativnija i lakša za stvaranje svakodevne magije. I te mirisne lepršavosti. Bili smo deca. Živeli smo u sadašnjem trenutku, bez planova, obaveza, kredita, računa. Dok smo se  samo  igrali bez ikakvog cilja osim da se dobro zabavimo, mogli smo da osetimo ovo što nam danas nedostaje, a za čim toliko tragamo. Čarobnost.  Kroz koju smo iskusili uvek iznova tu lakoću življenja. Vidite, uverena sam da se jednim dobrim delom kreativno izražavamo i ostvarujemo svoje snove kao odrasli zato što žudimo za izgubljenom magičnošću detinjstva. Prizivamo je u svoj život na razne načine. Svesno. A najčešće nesvesno. Ponekad i kroz destruktivna ponašanja. Ali to je već druga tema.


Većina umetnika bili su ćudljivi ljudi. Samotnjaci, ekcentrici, često i mizantropi. Vidite, biti umetnik ne znači samo materijalizovati cvetove, pčelice i pozitivnu energiju. Biti umetnik znači stalno iznova i iznova isceljivati svoje rane, dok ih iznova i iznova izlažemo. Ako se okrenemo unazad i pogledamo kroz istoriju umetnosti, videćemo da je to proces koji se ciklično ponavlja od prvog čoveka koji je imao potrebu da nacrta nešto na zidu pećine. Zato se dubina umetničkog izraza ogleda u tome koliko je umetnik zreo i hrabar da se spusti u svoje donje svetove. U svoje senovite predele.

I tu dolazimo do račvanja puta na ono što očekuje današnja površinski pozitivno naložena online publika. Nasuprot istinitom životu običnog čoveka. Koji je postao nedovoljno spektakularan. U jednom trenutku, pitamo se zašto treba da krijemo sve naše nijanse i da prikazujemo samo vesele, nasmešene prizore sebe na društvenim medijima. Dok naša duša želi da prenese svetu antentične procese kroz koje prolazi u toku svoje evolucije. I onda potonemo u samoću svog stvaraoca ili odlučimo da damo svetu ono što mu je potrebno.  Ono što smo pročitali da tako treba. Jer smo uvereni da samo tako možemo da budemo uspešni. A da li ta trgovina dušom zaista može da bude uspešna? Ruku na srce, čisto sumnjam.

Godinama sam vodila unutrašnje bitke, pokušavajući da se sprijateljim sa društvenim mrežama. Šta sve nisam radila! Vratila sam se u klupu. Išla sam, kao pravi štreber, na razne marketing kurseve. Slušala i uredno zapisivala savete stručnjaka, uspešnih influensera.  Pravila strategije. Da bi mi se sva ta odaljavanja od sebe vratila kao bumerang u vidu blokada koje nisam uspevala da premostim. U tim periodima, mesecima nisam ništa postavljala na Internet. Oko sebe sam svakodnevno gledala ljude koji pokušavaju da se probiju na trg koristeći iste fraze i trikove naučene na kursevima koje sam i sama prošla. Oni veštiji, parafrazirali su. Preimenovali korišćene pojmove u manje poznate. Isti filteri, svetle slike, putovanja u 100 poza, vesele poruke, popusti, ćaskanje sa sledbenicima po društvenim mrežama. Kopipejst. Kopipejst. Dobro, možda to i jeste nečija priča. Ali moja sigurno nije.

Zato mi nije bilo jasno gde sam ja u svemu tome i da li postoji prostor u kome mogu da se izrazim autentično.  Koliko se udaljujem od sebe da bih se približila trendovima vizuelne i pisane komunikacije koji su ‘likable’ i ‘ clicktable’. Odmicanje od sveta i primicanje njemu, postale su jedna od mojih glavnih tema proteklih godina, dok se ispitivanje ličnog prostora i postavljanje granica odvijao na više nivoa. Ne samo u virtuelnom svetu, već i u mom, ličnom i svakodnevnom.  Proces je počeo.

Shvatila sam kako je upravo to ono što me sprečava da, za početak, postiram redovno slike svojih radova. Jer, to nisu samo slike, to je kompletna priča iza petrolej plave zavese od pliša. Postojale su dve Milice: ona ispred i ona iza nje. Ova ispred, bila je prodavac, predstavljač, govornik, spomenik moje prve profesije koju sam izabrala u nedostatku bolje ideje sa samo 18 godina: odnosi sa javnošću ili public relations.

Ona iza, bila je umetnica. Sanjarka, vizionarka, ulovljena u prostor bez vremena koja poruke iz svojih dubina pretače u oblike. Između te dve Milice, stajala je cela marketing industrija. Prošlost i sadašnjost. Tada sam tako mislila. Da bih zatim bila pogođena spoznajom kako je prepreka mnogo dublja. I teško uhvatljiva. Zato što dotiče bolne prizore mog detinjstva.  I ogroman strah.  Iskonski strah od odbacivanja. Ismevanja. Ignorisanja.

Mislila sam da se isceljujem i suočavam sa svojim mrakom kroz pravljenje nakita. U samoći, u svojoj radionici. A pokazalo se da je moja najveća senka, moja najstrmija planina, ustvari, svet. Ne zatvaranje, nego otvaranje. I vera u taj svet.

Na polju biznisa, ma koliko to neverovatno zvuči,  često ispliva naše unutrašnje, ranjeno dete. I jako se plaši. U njemu žive svi delovi naših ličnosti koji su ikada bili odbijeni, ismevani, neshvaćeni ili ignorisani. Ta devojčica… plašila se da se ne zaigra previše, da se ne preda previše. Da se ne izgubi. A bila je tako željna igre. Sa jedne strane, imala sam potrebu da ispoljim svoje kreativno dete, a sa druge strane da ga zaštitim od svih svetskih zala.

Sve to se događalo dok je u pozadini bujala snažna želja da predstavim sebe kroz svoju nosivu umetnost kao i i kroz priče koje je prate. Da dozvolim ljudima da svedoče mojim svetim trenucima. Kada unutrašnji šapati postanu glasni, ispisujući jasnu poruku. Kada pustim tu melodiju da teče kroz mene i samo boravim u njoj. Da.  To je upravo ono što sam želela da pružim svetu. I dugo nisam uspevala u tome. Želja da budem prihvaćena i želja da budem autentična, godinama su stajale na suprotnoj strani ringa i posmatrale izazivački jedna drugu. Šah – mat. A želela sam win-win.

Osnovna ljudska potreba je želja da budemo prepoznati u svojoj jedinstvenoj mešavini aroma. Ko tvrdi da ga nije briga za svet, laže. Ili je duboko potisnuo tu potrebu, ne bi li se zaštitio od bola i razočaranja. Poenta je u tome da svesno izabiram sebe, iznova i iznova,  uprkos strahovima. Koji su mnogo više u meni nego u svetu . Da stanem ispred zavese raširenih ruku i uzviknem: ‘Evo me, to sam ja. Uzmi ili ostavi!’ A onda da mi je ok to što će neko i da ostavi. Što ga neće ni dotaći. Pomirila sam se sa činjenicom da što sam unikatnija, što sam dublja, imam manju ciljnu grupu. Da proizvodim estetski i energetski luksuz, nasuprot prozaičnom konzumerizmu. Nasuprot trgu taštine. I vreme je da počnem da cenim sebe zbog toga. Dobrodošla u svet, Milice Umetnice 🙂

Puštala sam se veoma polako. Bebećim koracima, u stalnom ispipavanju svojih granica i mogućnosti. Koliko mi je komotno da se u ovom trenutku pokažem. Pre svega, želela sam da napišem priče koje stoje iza mog nakita. Htela sam da spojim svoja dva načina izražavanja, pisanje i vajanje nakita. Ovo drugo mi je bilo mnogo lakše. Shvatila sam i zašto. Taj deo mene rodio se i rastao u braku sa mojim mužem, uz moju decu, od kojih sam uvek dobijala bezgraničnu podršku. Dizajnerku nakita je iznedrila podržavajuća porodica. Njena izabrana. Dok Milica spisateljica… hmm, u tome je bio problem, shvatila sam uz bolni trzaj negde u predelu pleksusa. Pisala sam od svoje pete godine. Svakodnevno.

Najteže mi je bilo kad sam morala u školi da pišem sastave na teme koje su mi bile krajnje dosadne, tipa: ‘Proleće u mom gradu’ ili ‘Letnji raspust’ (koji sam provela 3 meseca zatvorena u sobi, čitajući)

Rano sam se suočila  sa bolnom činjenicom da nemam u svojoj okolini baš nikoga ko bi podržavao moj literarni izraz. Osim deke pisca, oca mog oca, a svojevremeno kandidata za Ninovu nagradu. Njegov je pseudonimum bio brzo raskrinkan. A njegovo majstorstvo ostalo neprepoznato zbog robije na Golom otoku i otvorenom protivljenju komunističkoj Jugoslaviji i Titu. Zbog želje da izrazi svoje mišenje slobodno, sve su mu oduzeli.  Pa sam shvatila kako je ići uzvodno opasno po život. Nasuprot ili do njega i njegovih umornih pokušaja da bude objavljen, nalazili su se moji roditelji. Nimalo zainteresovani za moju kreativnost. Nisu znali kako. Mislili su da me štite time što me drže na površini, u realnom svetu malog čoveka.  I njihov je izraz bio toliko ugušen strogim, patrijarhalnim vaspitanjem, Svoj potisnuti potencijal, progutanu razigranost, nisu mogli da gledaju u meni. Mnogo ih je bolela. Podsećala na sopstvenu neispoljenu istinu. Na mito koji su prihvatili.  Tako sam odrastala sa zabranom na autentični literarni izraz. Od deke sam dobila neverbalnu poruku o tome kako se sav trud ne isplati ako nemaš obraz kao šmirglu. A od strane roditelja, osećaj da je svet mašte laž. Ako se bavim lažima, nisam dostojna sveta i kome borave mama i tata. A tako sam očajnički želela da budem deo njih. Zato podelila sebe.  Na onu koja je sa svetom i na onu koja je sa sobom. Integrisanje te dve strane postala moja centralna tema.

Dok sam se polako upuštala u pisanje tekstova ispod slika nakita, isprva bojažljivo, a onda, svakim danom, sve smelije i iskrenije, u moj život je došla Jagoda. Kad je čovek spreman, kada je zaista zreo, pojave se osobe na putu koje mu olakšaju neke faze.  Jagoda se bavi vođenjem društvenih mreža. Na početku, iako sam osećala da mi je potrebna pomoć, bila sam veoma skeptična. Navikla sam da radim sve sama. Retko da sam bila zadovoljna saradnjom sa drugim ljudima. Kao da nisu mogli da mi potrefe žicu. Međutim, Jagodi je bilo potrebno veoma malo vremena da shvati ko sam i kakvu poruku želim da pošaljem kroz svoj rad. Pritom, imamo sličan senzibilitet i volimo da pišemo. Tako sam se pustila Jagodi i prihvatila pomoć. Što je bio ogroman korak za mene.

Par puta nedeljno, ujutru me smajlijem pozdravi preko mesindžera. Uz pitanje: ‘Dobro jutro, šta imamo za danas?’ . Nekad joj se baš obradujem i jedva čekam da napišem nešto inspirativno. A nekad mi se smrači od ovog pitanja. Ako me je ulovila u mojoj super-se-sama-zabavljam ili pustite-me-svi-na-miru fazi. U prvo vreme je išlo teško. Trebalo je svesno izaći iz svog sveta na kratko verme, pazeći da moje primarne potrebe ne ostanu nezadovoljene. Trening volje. Umetnost balansiranja.

Kada je Jagoda postavljala moje tekstove ispod slike, uz njeno poznavanje društvenih mreža, moj nakit je doživeo munjevit proboj. Nisam mogla da verujem šta se događa. Broj pratioca se povećavao organski, ali veoma brzo. Ljudi su počeli da mi pišu. Ne samo oni kojima se dopada moj nakit, nego i oni koji su prepoznali sebe u mojim kratkim tekstovima na Instagramu. U svojim porukama i mejlovima, pisali su mi kako ih je tekst dotakao. Jao, moje radosti! A zatim i kako bi voleli da napravim nešto za njih. Njihov simbol moći. Ili ljubavi. Mojim su nakitom poželeli da obeleže rođenje svoje dece, promenu profesije, jubilarne rođendane, uspehe i pobede. Sećanje na voljene koji više nisu sa njima. Javljali su se muškarci. I to uglavnom prilično neobični. Nekima od njih, pisala sam uz komad nakita i priču. Lični mit.

Svakim danom, moja vera je jačala. Rešenost da slobodnije pokazujem i one delove sebe oko kojih ne lete leptirići. Otkrila sam da me upravo to ispoljavanje ranjivosti približava drugim ljudima. Onima, kojima je dosta fensi-šmensi poziranja. Ipak, smo svi mi bića  koja žele da ih neko razume, a pre svega da razumeju sami sebe. Ne samo kao pozitivno naspidirana insluenserska figura, koja putuje, ima super stajling i parafrazira pisce popularne psihologije, nego i kao ljudsko biće sa svim svojim nijansama. Svi mi želimo da damo ruku nekome i da napravimo konekciju. To je naš najdublji poziv.

Taj proces kod mene još uvek traje. Želim da prikažem svoj rad još prisnije, u novostečenoj samosvesti i pomirenosti sa svetom. Sve to treba da se odvija prirodno, a ja sam veoma strpljiva osoba. Nisam pristalica onoga da čovek treba da radi nešto sa čime se trenutno ne oseća komotno. Ono ‘fake it until you make it’, ako ste ikada čuli. Mislim da je to najtragičniji način da uspemo u svojim ciljevima. Biti ono sa čime sam u tom trenutku usklađena, moja je deviza za uspeh. Biti nežna prema sebi i svojim ranjenim delovima, koji se plaše novog početka, promene. To ne znači ugađati svojim slabostima, nego ih  prihvatiti i zagrliti. Kada to uradim, oni mi odgovore zagrljajem podrške.

Osećam kako polako nestaje moj otpor prema društvenim mrežama i otkrivam sve njihove prednosti. Šaljem nakit nekome u Novi Zeland, ne pomerivši se iz ateljea. Sada je, baš sada, vreme za ljude koji imaju viziju i hrabrost da je podele sa svetom. Zasićenost proizvodima masovne industrije učinila je da ljudi koji su u dubljem kontaktu sa sobom osete nedostatak autentičnosti.  Potrebu da budu deo drugačijeg, šarenolikog prizora čiji su deo i proizvodi sa dušom za dušu pravljeni. Obožavam anonimnost koju mogu da zadržim kada to želim, u onoj meri u kojoj mi odgovara.

I dalje postoje stvari koje ne želim da radim zbog brendiranja, a neke od njih su sledeće: 

Ne ćaskam. Ne osećam potrebu da pišem ispod svojih objava o novim projektima i šta je u pripremi, o tome kakvo je vreme, koje cipele nosim, kakvo je stanje u mom životu, itd. Ima toliko drugih koji to rade, da stvarno mislim da nisam ništa propustila.

Retko se slikam. Možda jednom i hoću, ali trenutno ne. I ne vidim da to utiče negativno na moj online posao. Sebe prikazujem kroz svoj nakit i tekstove. To je direktan i veoma konkretan odjek onoga što želim da podelim sa svetom. Trenutno mi se veoma dopada mogućnost da se nazirem prozirno, u Davinčijevom sfumato stilu. Da se pojavim kad ja poželim i da, zatim, nestanem. Dozvoljavam sebi da budem više čika Petar sajdžija, a manje Lady Gaga. Tako mi prija. Jer… identitet se oseti. Namiriše. On privlači kao magnet one koji su na istoj frekvenciji. Koji imaju sličan senzibilitet. Ne moramo da mašemo rukama i da napadno gestikulišemo da bi nas videli.

Ne jurcam i zapraćujem nasumično ljude koji prate slične profile. Kome se dopada da se tako promoviše, nemam ništa protiv. Not my piece of cake. Uostalom, i nije energetski usklađeno sa mnom i mojim ciljem. Umesto toga, odvojim određenu sumu za reklamu. Da budem vidljivija. Pa ako se nekome dopada to što radim, zapratiće me upravo i samo zbog toga.

99%  ‘story’ i ‘live’ su mi gnjavaža. Odslušam 3 minuta i onda počinjem da se vrpoljim. Pogasila sam profile zapadnjačkih gurua koji se svojski trude da budu Istočnjaci. Lifestyle savetnike i one za lični razvoj. Razvijam se samoniklo, osluškujući sebe. Korenje je samo moje, a grane su otvorene svetu. Kada redovno hranim korenje, grane same nalaze najbolji put do Sunca. I plodovi su veoma sočni.

Komade mog nakita povremeno podele i velike stranice koje promovišu savremeni nakit. Za to platim 0 eura. I što mi je dokaz da ne moram da sledim trendove. Takva objava mi donese na stotine pratilaca koji vole ogromne statement prstenove kakve pravim. Trudim se da svesno živim ono u šta verujem: ako dovoljno predano radiš na razvijanju proizvoda svoje kreativnosti, na otkrivanju slojeva sebe i pretakanja istih u svoj rad, svet će doći tebi. Polako. Prvo jedan. Pa još jedan. A onda će se poruka prenosili onom brzinom kojom je to potrebno svetu u ovom trenutku. Marketari bi se sada samo sarkastično nasmejali. Pa neka ih! Zašto bi oni znali kako funkcionišu zakoni Univerzuma? Gde je sklad najbitnija karika. Sklad duha i tela. Sebe i sveta. Kad to shvatite, onda prestanete da gradite svoj brend. I počinjete da pišete svoj lični mit.  Rezultati dolaze sigurno. Ako izostanu, onda to nije zbog nedostatka strategije. Nego zbog manjka vere u sebe i u put. Zbog nesvesnih zabrana koje sve postavili sebi.

Kao što vidite, i ovaj tekst svedoči o tome koliko sam se odrodila od ideje da kao neko sa iskustvom treba da pišem korisne savete, koje služe drugima da što lakše dođu do svog cilja. ‘Deset koraka do uspeha’…’Sedam saveta umetnika’…. ‘Kako zablistati na Instagramu…

Dođavola, pa jedini sjaj na koji imate pravo i kojim treba da zablistate je vaš. Lični. Sjaj vaše duše. Koji je možda trenutno sakriven u nekoj podrumskoj prostoriji. Ali samo bi možete da siđete i donesete ga na svetlo. Niko drugi. Ni čitava četa marketing-stil-životnih stručnjaka.

Meni je bilo veoma korisno da napravim pauzu od društvenih medija. Tako sam se čistila od priča koje nisu moje, od toga da me nesvesno inspirišu tuđi radovi. Okrenula sam se sebi, skinula se gola mentalno i emotivno. I radila… samo radila. Negovala svoj izraz kroz suze, luckaste ispade, umorne i poskakujuće dane. Pravila sam polako ćilim svog života u koji sam utkivala sve ono od čega sam sačinjena. Što i danas radim. Preplićem svoju istinu u mrežu lepote bivanja na ovoj planeti. I osećam da me sve više pruženih ruku dočekuje, kako bismo se zajedno naklonili i zaplesali ispred plišane zavese. Da bismo ono što je IZA doneli ISPRED. 

I znate šta…. umesto na novi kurs brendiranja,  upisala sam se na kurs slikanja.
Osluškujem svoju dušu koja mi ponavlja: dovoljna si.

Do nove teme i novog kuckanja,
Milica. Mešajući nove boje za nova vremena.

Kreativnost i potencijali

Društvene mreže za umetnike današnjice (I deo)

June 2, 2019

Da sam bila majstorica pre samo pedeset godina, imala bih svoju radionicu na nekom lepom mestu u centru Beograda. Zamišljam je ispod rascvetale lipe, u hladu dorćolskih predratnih zgrada. Mali izložbeni prostor od stakla postavljenog između masivnih ramova od bajcovanog oraha. A iza njega, odvojen teškom, petrolej plavom plišanom zavesom, nalazi se moj abrakadabra prostor. Skrivena od pogleda ljudi, igram se oblicima. Odstranjujem višak materijala da bi se ideja, pretočena u formu, pojavila u svojoj čistoći. .Gubim se u vremenu u prostoru. Sve sam i ništa. Povremeno se pojavim ispred zavesa, poklonim se i pokažem svoju najnoviju kreaciju. Možda bih imala šegrta. A možda ipak ne. Ruku na srce, da budem iskrena prema sebi.

Moja prababa Valerija bila je predratna dizajnerka šešira. Živela je u Mariboru i bila daleko poznata po svom dizajnerskom stilu, oštom oku i preciznoj ruci. Kod nje se dolazilo samo na zakazivanje. Dame iz Graca, pa čak i ugledne bečke građanke, zakazivale su i čekale svoj termin. Molim lepo. Upoznala sam je samo iz dekinih priča i često sam maštala da ću biti kao prabaka Valerija kad porastem. Mislim da je već tada deo mene dobro znao da ne pripada porodici ekonomista i inženjera u kojoj odrastam. Moji su prsti bili najživlji deo mog tela. Pisala sam sa pet godina, sada vidim, više zbog potrebe da koristim finu motoriku, nego da nešto napišem. Sve što sam zamislila, materijalizovala sam prstima.


Dotičući uspomene, živo se sećam i  čika Petra, lokalnog sajdžije, kome sam donela na popravku svoj prvi sat. Kada je Šilja na njemu prestao da mrda očima u ritmu otkucaja sekunde.

Čika Petar bi izašao iz svoje radionice sa lulom u ustima i pogledao vas upitno svojim sivim očima koje su izvirivale ispod gustih obrva. Retko sam ga videla da se osmehuje, ali je njegovo čelo živo podrhtavalo dok je nešto mrmljao držeći lulu među zubima. Ko ga je razumeo – shvatiće. A ko nije, može se, na sopstvenu odgovornost, usuditi da pita ponovo. Čika Petar nije bsš bio sinonim za ljubaznost. Ali nije bio ni  neljubazan. Čika Petar je prosto bio takav jeste i niko ga nije mogao zamisliti drugačijim. Kako mu kad dođe, u zavisnosti od reume uslovljene vremenom i na koju nogu ustane tog jutra. Ipak, kod njega se uvek čekalo. Bez prigovora. Znalo se da čika Petar ni svog sveca imenjaka ne bi pustio preko reda. Bio je majstor sa velikim M. Poznat u celom gradu po svojoj sposobnosti da rasklopi i popravi i najsloženiji mehanizam, nakon što bi, u prisustvu klijenta, zabrinuto odmahivao glavom i promrmljao kako ništa ne obećava.

Čika Petar je bio oženjen gospođa – Cicom.  Dragom ženom  rumenih obraza i širokog osmeha, koji je uvek krasio njeno srcoliko lice. Često primala mušterije. Govorila kako sve može, za razliku od ćudljivog majstora, koji je frktao sebi u bradu zbog njenih, olako datih, obećanja. Nismo očekivali od čika Petra ništa drugo do onog zbog čega smo i došli kod njega. Da nam po fer ceni popravi sat. Jer znate, tada su se satovi popravljali.

Sećam se letnjih, dugačkih dana, kad je gospođa Ceca pozivala nas, decu, iz parka prekoputa radnje na domaće trešnje i preslatki sok od zove. Tada bismo sedeli i nadali se da će nas čika Petar pozvati u svoju radionicu iza prodajnog prostora, kojim je vladala Ceca. Ponekad bi se to zaista i dogodilo.Mirisala je na lepak za drvo i pčelinji vosak.  Taj stari majstor dugačkih brkova, bio je totalno druga ličnost iza zavese. Njegove su oči plamtele strašću, dok nam je pokazivao svoju kolekciju starinskih satova. Sa kakvim sam strahopoštovanjem gledala te relikvije! Zeleno, isprano plavo i mandarina narandžato drvo, kome je vreme dodalo bogatstvo nijansirane patine, tako drugačije iz svakog ugla senovite radionice.

Najlepše mi je bilo kada bi, tačno u podne, svi njegovi satovi počeli da se oglašavaju različitim tonovima. Golubovi su gugutali, žabe kreketale, dok se marokanski sat u obliku parobroda svojom sirenom oglašavao pozivajuci putnike na ukrcavanje. Magija. Ako ikada budem napisala knjigu, alhemičar u njoj će sigurno ličiti na čika Petra.

Osim što je posedovao stare satove, pravio ih je od mehanizama, komada drveta i kovanog čelika. Bio je majstor, kolekcionar i umetnik. A njegova radionica komad raja na zemlji. Moj dečiji san i dalje mnogo više liči na magičnu radionicu čika Petra, nego na minimalizam savremenog dizajnerskog studija u kome radim.  I koji upravo ranoviram, osluškujući unutrašnju potrebu da ga konačno preobrazim u radionicu ispred i iza plišane zavese. Da spojim oba svoja sveta. I magični i praktični… kako sam napisala u jednoj svojoj pesmi pre godinu dana.

Vidite, da se čika Petar rodio samo par decenije kasnije, od njega bi se očekivalo da bude dobro upoznat sa zlatnim i srebrnim pravilima odnosa sa klijentina, vođenjem firme, računovodstvom, dekoracijom izloga, protivpožarnim i hitnim intervencijama. Dobio bi kaznu za pušenje lule i trovanje klijenata.. Koja bi ga naučila pameti i prihvatljivom ponašanju. Čika Petru bi stručnjaci za društene medije rekli kako bi bilo korisno da brendira sebe. Morao bi da se oblači i obuva kako dolikuje jednom gazdi. Nakon što se bolje upozna sa instagramskom dopadljivošću, pod hitno da se ošiša, da skrati obrve i obrije svoje brkove požutele od duvana. Da se skocka. Takvog bi ga slikao profi fotograf, 100 fotografija u jednom danu u 100 poza, kako bi imao materijal za postavljanje na društvene medije sledećih par meseci. Očekivalo bi se, takođe, da redovno piše o tome šta radi, koji su mu projekti na radnom stolu. Sa poznatim haštagovima #workinprogress ili #artistlife ispod slika.

I na kraju, kao da je sve ovo premalo, morao bi da  inspiriše i motiviše ljude  kako bi od njega kupili sat ili ga popravili.  A šta sa Facebook live? Instagram stories? Dok ovo pišem, čika Petrov lik se polako stapa sa  izmaglicom neke starinske fotografije, da bi nestao u prohujalim vremenima. Kada je bilo dovoljno da imas umeće, san i prostor. I gospođu Cecu.

Vratimo se u sadašnjost. U svakome od nas krije se čika Petar. Sa njim i svi majstori koji su ikada hodali Zemljom. Sve nas sjedinjuje arhetipski Mag. Ćudljiv, koji voli da se sakrije iza zavese. Ali i da povremeno izađe pred svet, pokloni se i počne. Za nas ne važi njuejdžerska floskula kako moramo da delimo sve svoje talente sa svetom. Naše herojsko putovanje ponekad se završi odbijanjem da vratimo svetu sve ono što smo naučili u tišini. Neka otkrića zauvek ostaju naša. Ne zato što to ne želimo, nego što znamo da ne moramo. Da je slobodna volja iznad svih drugih zakona. I da će se iza nas ili možda paralelno sa nama na drugom kraju sveta pojaviti neko koji će sve to proslediti svetu. Ako je tako odlučeno nebeskim nacrtom. Kao što se toliko puta i pokazalo u istoriji čovečanstva kao istina. 

Svi se  nalazimo danas u istoj poziciji kao i velike kompanije. Samo sto imamo neuporedivo niži budžet i samo dve ruke. I tek poslednje dve godine, naučila sam kako da se nosim sa društvenim medijima. Još uvek posrnem, priznajem. Pa onda malo uvežbam hodanje po traci. Zašto mi je tako budi bilo potrebno, pitate se. Verujte mi, pitala sam se i ja do nedavno. Možda, ipak, pripadam starijoj generaciji, koja nije odrasla uz društvene medije. A možda i nije tako. Mislim da to ima više veze sa dinamikom naše ličnosti. Koliko želimo da budemo viđeni i odakle nam dolazi ta potreba.

Jungova podela na ekstrovertne i introvertne ličnosti je danas veoma poznata. Kao dva stava prema životu i dva modela funkcionisanja. Istina je da su ljudi i jedno i drugo, samo su začini pomešani u različitim razmerama, pa dobijamo jedinstvenu mešavinu mirisa i ukusa. Kod mene je to 70% – 30% u prilog introvertnim fazama.  I sve bi to bilo ok, da nije kao letnja oluja. Kako dođe tako i ode. Bez najave. A dok traje, zahteva da joj potpuno pripadnem. Ako se odupirem prvi, pa i drugi put, , treći mi se put oglasi u obliku depresije. Telo me boli, imunitet mi padne. Zato sam naučila da joj se poklonim i predam iz prve. Tada usmeravam svu energiju u sebe. Kolliko je ostane, podelim sa svojom porodicom i prijateljima koji su spremni da ćute sa mnom. Ili da samo budu tu, bez ciljeva i planova.

Iskrena da budem, imam i dane kad mi je najveći uspeh da se uveče pogledam u ogledalo i kažem: Koja si ti carica kad si preživela današnji dan! Svakodnevno delim vladavinu na 90 kvadrata sa jos par osoba koje se isto tako imaju svoje univerzume kojima žele da vladaju. U tim tesnim odnosima sa ljudima koje volimo, postoje dani kad je preživeti herojsko delo. Kada je primicanje njima i odmicanje od njih vrhunska umetnost življenja. Obična žena pravi kompromise svakodnevno. Od kojih joj neki nisu baš uvek po volji. Pravi ih iz ljubavi i odgovornosti.

A onda, opet,  imam dane kada bih naglas pevala da me čuje ceo svet. Izlazila, grlila ljude, imajući razumevanja i strpljenja za svakoga, pravila kule i gradove, brejnstormovala, kreirala nove projekte, sklapala partnerstva. U ekstro fazi, ja sam mudra žena. Znam gde se nalazim i nekako mi je sve posloženo u fiokama po bojama i oblicima. Mudrolije mi ispadaju iz rukava. Saveti. How-to. Iz svojih intro faza ulazim u njih u svom dopunjenom izdanju. Kao ispred zavese, sa mađioničarskom palicom.  Tada volim da pišem svoja iskustva, podelim sa svetom ono što mene inspiriše i što bi moglo i njima da služi.  Takvi su moji ritmovi života. Zato sam se beskonačno divila ljudima koji su mudri na Instagramu  tačno u 11 ujutru. Ponedeljkom, sredom i petkom. Verovatno su to isti oni koji pojedu jednu kockicu čokolade svaki drugi dan. A ostalo spakuju.

U svojim intro fazama, vajam, modelujem, skiciram, pišem i samoći po 10 sati dnevno, da bih zatim, kao estetski  urnebes, kao fuzija pećinske žene i pekarke, sedela masirajući dlanove u kafeu preko puta. Sama. Danas, takvi ljudi nisu baš sjajno prihvaćeni u društvu. Prošlo je vreme čika Petra i prabake Valerije, reći će neko. Ali, da li je zaista prošlo? Ili smo se samo maskirali da bismo preživeli u svetu savršenih reklama, tela, fotografija, internet prodaje i dominacije ekstovertnosti i pozitivizma. Pa bio on i lažan.

Koliko je, zaista, prostora za našu istinu na društvenim medijima? Koliko je zaista naša umetnost viđena u svom punom identitetu? Onoliko koliko smo mi spremni da je odvojimo od filtera i ulepšavanja svakodnevnice. Od svoje persone. Potrebe da se prilagodimo da bismo bili prihvaćeni i prepoznati.  Koliko smo hrabri da se pojavimo u svetu kao mešavina pećinske žene i pekarke. A koliko kao nalickana, fotošopirana guru – art diva.  Samo tako se  naša istina u svom celovitom, sirovom obliku, širi. I samo smo tako pripadamo i sebi i svetu.

A onda… Onda nam svet odgovori sa DA. Tako je danas. Tako je oduvek bilo.

________________________________________________________________________________________

Nisam želela da pišem kilometarske tekstove, ali eto, ovaj se dogodio i to sa razlogom. Zato sam ga podelila u dva dela. Dok čitate ovaj uvodni tekst, njegov nastavak editujem i postavljam na blog do kraja nedelje. U njemu ćete moći da pročitate praktične savete kao što su kako iskoristiti prednosti malih radionica nad industrijama na društvenim medijima, kako da prikažete vašu priču na originalan način, itd…. Ako vam se ovaj deo svideo i želite da pročitate nastavak,  možete uneti svoj mail u polje ‘Prijavite se na nove tekstove’ u gornjem, desnom uglu na blogu.

Do sledećeg kuckanja,
Milica. U fazi  majstorisanja i preuređenja prostora, koji od art studija upravo evoluira u alhemičarsku radionicu.

 

 

Kreativnost i potencijali

Kako da osnažite svoju kreativnu moć

December 5, 2018

Biti replika ili modifikovana verzija onih koji su već veliki i priznati, veoma je laka opcija. Ego vas mami da ostanete u zavetrini, premotavajući iracionalne strahove i sve moguće loše ishode, kao pokvarena ploča, zar ne?  I to ne zato što je vaš protivnik, već zato što je to ono što ego radi.

Da li ste se ikada pitali kako da osnažite svoju stvaralačku moć, koja samo povremeno izroni iz neistraženih dubina, a mi je identifikujemo kao inspirativni momenat? Da li vam život i stvaralaštvo osciliraju između  inspiracijskog  plusa i minusa? Ne mora da bude tako.  Sledeće navike mogu vam pomoći da vam u svakom trenutku bude na raspolaganju sopstveni stvaralački kanal beskonačnih mogućnosti.

Vaša muza ste vi sami

Umetnost je unutrašnji proces. To je najbitnija činjenica, koju ne smete nikako da smetnete s uma.  Ako  želite da budete izvor umetnosti, morate sebe da doživite kao umetničko delo.

Svest o tome da je proizvod u materijalnoj ili pisanoj formi samo propratni efekat unutrašnje evolucije svesti, daje nam uvid u jednu duboku dimenziju čovekovog postojanja. Marina Avramović je o tome rekla: »Najteže je je stvoriti nešto što je blizu ničega«, a reč je upravo o nemanifestovanoj umetnosti unutar čoveka.

Ovde se susrećemo sa dubokim strahovima i blokadama, koje stoje između čoveka i njegovog Umetnika kao slojevi iskrivljenih ogledala.  Jer, potraga za našim unutrašnjim umetnikom  nije ništa drugo nego potraga za božanskim delom sebe. Onim, koji stvara. Kada smo istinski stvaraoci, mi smo  jedino i ništa drugo nego kanal kroz koji neometano protiče kreativna sila.

Nađite vreme za napajanje kreativne sile

Gajite umetničku praksu. Možete da negujete umetnika u sebi, to radoznalo, spontano dete koje ste zaledili u želji da živite i ponašate se kao odrasla osoba. Možete da meditirate i u meditaciji se suočite sa svim blokadama koje vam zaklanjaju put do izvora vaše kreativnosti, vašeg unutrašnjeg Sunca.

Pišite besciljno.  Pišite sve besmislice koje vam prolaze kroz glavu tokom dana. Što manje smisla imaju, veći je razlog da se stave na papir.  Trudite se da svaki dan imate bar po jednu spontanu, inspirativnu akciju. Skočite u baru, lezite na travu i posmatrajte mrave, pišite po farmerkama. Jedite sneg. Vaše unutrašnje dete umetnik  želi da se igra.

Ne pravite kompromise  protiv svog umetnika

Obilo mi se o glavu svaki put kad sam napravila kompromis, čak i kad mi se proizvod kompromisa dobro prodao.  Nisam se osećala kako bi trebalo da se oseća jedna osoba nakon uspešne promocije i prodaje.

Tragajući za izvorom tog nezadovoljstva, shvatila sam da sam malo više gledala šta je trenutno u trendu, a manje kakav je moj unutrašnji trend.  Bila mi je bitnija spoljašnja potvrda od glasa koji nosim, a koji mi šapuće na sto različitih načina kako da prenesem izvornu ideju. Upijala sam priče sa ulica više nego što sam se potrudila da zaronim u svoju dubinu.

Zato sam u jednom trenutku rešila da prestanem  i kao nagradu za svoju odvažnost, veoma brzo sam dobila putokaze za koje nisam ni slutila da postoje. Znam, teško je priznati da pravimo kompromise ove vrste, a u kontaktima sa kreativnim ljudima poslednjih 10 godina, ustanovila sam da su veoma osetljivi kad se dotaknemo ovakvih pitanja.  Da biste prestali da pravite kompromise i oslobodili se potpuno, morate prvo da priznate sebi da ih pravite.

Budite nežni prema svom egu

Koliko ste puta čuli svog unutrašnjeg blebetača ili velikog kritičara kako drži monologe, govoreći kako još niste spremni, da ste prosečni,  varalica,  umišljeni kvazi umetnik?  Taj pokvareni gramofon, koji se bavi samo lošim predviđanjima, postoji iz dva razloga:

– Prvi je da bi nas vratio u zonu sigurnosti i zaštitio;

– Drugi kako bi ponovo i ponovo premotavao poruke koje ste već čuli tokom odrastanja.

Primećujem da se o strahovima kao proizvodu ega, piše poslednjih godina kao o nekom pokvarenom, sarkastičnom stanovniku našeg mozga, koji samo čeka priliku da vas saplete, da bi se zatim valjao od smeha.  Međutim, ja ga ne shvatam takvim. On je samo posledica evolutivnog procesa zbog koga je čovek uspeo da izbegne opasnosti kao što su divlje zveri, istraživanje nepoznatog terena, penjanje na drvo, itd…

Ego ima funkciju da meri,  prebrojeva, on je hard disk kolektivne svesti, na kome su urezani svi mogući katastrofalni ishodi. Dobro nam dođe kad se bavimo alpinizmom ili učimo kako da vozimo auto. Nezgodno je to što se pali i kada mu mesto i vreme nije.  Metoda koju ja primenjujem je sledeća: umirim um pomoću meditacije, zahvalim se strahovima na njihovoj ulozi i obavestim ih da mi neko vreme neće biti potrebni.  Ako ih negirate ili pokušavate da zamenite pozitivnim mislima, dočekaće vas na prvom uglu duplo snažniji.

Steknite otpornost ka kritikama

Neka jedini relevantni kritičari budu ljudi koji vole ono što vi radite. Ne samo da treba da se pomirite, već  morate biti i zahvalni na postojanju negativnih fanova. To su oni koji uporno prate šta radite i ne propuštaju priliku da vas iskritikuju ili diskredituju. Verujte, oni su isto tako relevantan dokaz da ste na dobrom putu, kao i ljudi koji vas hvale.

Uvek su postojali trendovi u umetnosti i dizajnu. Ako trenutno niste u okvirima mejnstrima, možda će se dogoditi da plodovi vaše kreativnosti nisu primljeni oberučke i odmah.  Ovo nas vraća na tačku br. 3: Da li vredi pravljenje kompromisa, ako su neusklađeni sa vašim unutrašnjim umetnikom, kako biste prosjačili dobre kritike? Vredi li?

Zaboravite sve što ste ikada znali

Da biste bili suštinski kreativni i posledično produktivni, prva stvar koju treba da uradite jeste da zaboravite  sve svoje koncepte i predstave o umetnosti.  Zapalite na lomači zaborava sve što ste ikada pročitali o tome kako treba da izgleda umetničko delo. Kompozicija, perspektiva, teorija boja, šta umetnosti jeste i nije. Prestanite da gledate Pinterest, Facebook, Instagram.

Vreme koje trošite težeći spoljnom izvoru inspiracije, potražite u sebi. U prirodi, u ljudima sa kojima svakodnevno komunicirate. Ako ste pisac, prestanite da čitate neko vreme.  Pretvorite uživanje u čokoladnoj torti sa prelivom od pomarandže  u umetnost. Osećaj kada vas zagrli najbolja prijateljica. Tu je inspiracija. Ta vaša, iskonska. Život koji živite je umetnost i on vam je jedini izvor originalnosti koji posedujete.

Negujte svog unutrašnjeg umetnika

Negovanje umetnika se ne razlikuje mnogo od načina na koji roditelj brine o novorođenoj bebi. Pričajte mu lepe reči, čitajte bajke, pevajte mu i volite ga. Kad beba o kojoj se brinete padne u pokušaju da napravi prve korake, vi kao odrasla osoba joj pružite utehu, nežnost i ohrabrite je da napravi sledeći korak.

A sada se zapitajte da li se jednako ponašate prema detetu umetniku u sebi? Da li ga kritikujete i obezvređujete zato što su njegovi prvi koraci nespretni ili mu čestitate što pokušava da poleti i dohvati najsjajniju zvezdu?  Da li od njega očekujete da bude super dete sa Kriptona i odmah sparinguje sa Pikasom ili Dostojevskim? Meni to liči na auto sabotažu.

Sve sam to sama prošla.  I znam da pre nego što postanete dobar umetnik, treba da prihvatite činjenicu da ćete možda jedno vreme biti sasvim prosečan ili čak loš umetnik, piše Džulija Kamerun u svojoj knjizi Put umetnika, i ja se potpuno slažem sa njom.

Samim tim što osećate potrebu da nešto stvarate, vi ste pozvani i predodređeni da to i učinite. Možete se kriti iza visokih zidova velikih uzora i velikih strahova, a možete spustiti jedra i otisnuti se rekom bez povratka. Da li je rizično? Jeste. Hoćete li biti povređeni ili razočarani? Hoćete. Da li će vredeti? Još kako.  Jer to je jedini način da živite u skladu sa svojom svrhom i da oslobodite to magično, neverovatno lepo i moćno kreativno biće u sebi.

Srećno putovanje vam želim!

Ako želite da primate povremenu dozu inspirativnog, zvezdanog sadržaja putem maila, prijavite se na moj newsletter.