Browsing Category

Zapisi o svakodnevnoj magiji

Baštovanstvo mog života Zapisi o svakodnevnoj magiji

IZOLACIJA KAO PUT I UČITELJ

March 14, 2020

 

Jutros sam se probudila neobično dobro raspoložena u ovoj apokaliptičnoj atmosferi, koja mi sve više liči na tragikomediju u svemirskoj režiji. U Sloveniji, ljudi su se zatvorili u svoje domove. Kao prilično organizovan i disciplinovan narod. Za razliku od nas, južnjaka, koji volimo da prekršimo pravila i da se malo kurčimo, jer smo, kao izabrani božiji narod, zaštićeni. Kada kao južnjak živiš u EU,  stalno osciliraš između želje da se prilagodiš  i potrebe da pokažeš srednji prst nasred ulice. Ja sam nešto između. Dosta sam smirila buntovništvo, koji je oduvek bio deo mog karaktera ili, bolje rečeno, preživljavačkog modaliteta. Mnogo više nego nacionalnog nasleđa. Mada i dalje, ponekad, napravim tu i tamo mali prekršaj, čisto da se osetim taj životvorni prkos u sebi. Jer… Punk is not dead.

Moram da priznam da mi je i sama pomisao na izolaciju, tj. boravak u stanu minimum dve nedelje izgledao kao noćna mora. Šta, zaboga, da radim i stanu do kraja marta? I dok su ljudi oko mene ozbiljno zabrinuti za svoje zdravlje i preživljavanje, te su opelješili sve apoteke i supermarkete, ja sam bila u panici šta ću i kako ću sa sobom sama. Nismo nikakve zalihe nabavili. Lažem. Imamo dosta toalet papira, jer nestašica istog kod nas u porodici zna da prouzrokuje prilično napetu situaciju. Sve za mir u kući.

Kod nas, srećemo se posle podne. Svako ima svoj posao. I ne samo to, imamo i svoje hobije. Ja i više njih. Zajedno smo nekoliko sati dnevno. Uvek sam se divila bračnim parovima koji  rade od kuće ili vode zajedničku firmu. Poznajem ih nekoliko takvih i zaista su mi fascinantni. Volim da dođem kući. I volim trenutak kada moj muž dođe kući. Nekad jedva čekam taj trenutak, da mu ispričam šta se sve desilo u toku dana. I on meni. Uz kafu na zimskoj terasi. A da bi se to desilo, da bismo razmenili iskustva, svako mora da ode na svoj posao.

Koronavirus nam je podario dve ili više nedelja prinudnog godišnjeg odmora ili bolje rečeno bolovanja. Niko nije bolestan, pa je ležanje dosadno, a opet ne smemo da putujemo i radimo sve što ljudi rade na odmoru. I to je meni veliki problem. Bože-me-sačuvaj! Dok ljudi drhte zbog zdravlja i posledica na privredu, ja se rvem sa svojim pundravcima, takozvanim Neizdržima. Psihički me prilično pomeri iz centra svaka viroza koja traje duže od 2 dana. Naime, to je maksimum mirovanja u mom domu,  koji sam inače uredila po svom ukusu i koji obožavam. Ali samo ako svakodnevno, više puta izlazim i vraćam se. Pokret, delovanje, to je moj princip. Moja natalna karta prosto izgara od elementa vatre. Zato su mi sva ta višenedeljna izležavanja  na nekim peskovitim ostrvima,  sa tagovima #chilling, totalno neinspirativna. Sunce, kupanje i čitanje lake literature par dana mi je sasvim dosta, obnovim se totalno, već trećeg dana ustanem sa propelerom u zadnjici i širokom lepezom ideja šta bi sve mogla danas.

Naravno, možda je to zato što radim posao koji me puni energijom, dok većinu ljudi koje poznajem iscrpljuje i prazni. Zato mi nikad nisu bili potrebni dugi i česti godišnji odmori, kao što znam da se nikad neću penzionisati i otići da pecam na neko grčko ostrvo. Što se mene tiče, mogu sasvim lepo da živim a da nikuda ne putujem. I jako mi smeta ovaj konzumerski turizam koji je zahvatio planetu poslednje decenije.

Do juče su me veoma plašile sve te misli. Međutim, kao što napisah na početku, danas sam se probudila veoma lepo raspoložena. Shvatila sam da ne moram da ustajem ako mi se leži, iako sam od onih ljudi čija je energija najgušća u jutarnjim časovima. Opozit ljudima kojima je potrebno da se rasane, polako, uz kafu. Da profunkcionišu.  Budim se potpuno razbuđena i u istom trenutku počinjem da pričam. Na ogromno negodovanje ćutologa.

Kafu pijem tek kad stignem u radionicu i uključim sve mašine, istopim vosak, itd. Međutim, jutros sam se osećala kao kad se pakujem i krećem na neku nepoznatu destinaciju. Lagana trema propraćena nekim slodobnolebdećim osećajem slobode. Neizvesno, uzbudljivo, možda čak i revolucionarno. Hej, pa možda će mi ove nedelje otvoriti nove  uvide o sebi samoj, možda će promena svakodnevnice iscrtati nepoznate nijanse na paleti mog postojanja. Kada nešto prepreči tok reke, onda ona traži nov način da poteče. Prvo se izliva, pravi poplave, ali vremenom ponovo izdubi kotlinu. Baš onakvu kakva joj je i potrebna. Ako je naš život davno zacrtana kotlina i ako je sada nešto sprečilo tok, nije li najbolje da se potrudimo na pronađemo nove načine? Možda ne moramo silovito da tečemo. Možda možemo neko vreme samo da žuborimo. Jedva čujno. A možda nam je baš to i bilo potrebno da upotpunimo i stavimo tačku na neke nedovršene priče.

Da upoznamo svoje neizdrže. Odakle dolaze? Zašto nam je potrebno da se stalno nešto dešava, da se pokrećemo, telesno i mentalno? Šta se krije iza te potrebe?  I šta se dešava kad se ništa ne dešava? Kada niko ništa ne zahteva od nas. Kada ne moramo.  Možda je sada vreme da radim stvari koje su mi uvek bila manje bitne, a iziskivale mnogo vremena. Za mene bi bilo veoma korisno da polako sredim beleške iz škole mitološkog tarota. Slušam muziku i skiciram nove komade nakita. Da osmislim komodu za moju radionicu. Da pišem, pišem, pišem. Da razgovaram sa mojim ukućanima, a da taj razgovor ne mora nikuda da vodi. Da nemamo temu, ideju ni naravnoučenije. Toliko je toga za otkriti.

I tako, baš je danas neobičan dan. Preplavljuje me olakšanje. U svom telu osećam  da je priroda u svojoj neizmernoj i za nas nedokučivoj mudrosti odlučila da nas malo protrese. Da nam skine sa automatskog pilota i pruži šansu da pogledamo sebe i ceo svet drugim očima. Da se malo očisti od zagađenja. Mislim da ćemo iz ove izolacije izaći kao bolja ljudska bića. Svesnija, požrtvovanija, sposobni da vidimo ljudski rod iz šire perspektive, iz ugla koji poziva na saradnju, samilost, promišljenje pre delovanja. Na afirmisanje života bezuslovno.

Da shvatimo da je mir u neopiranju. U onoj nežnoj, lepršavoj predaji vetru koji nas nosi tamo kuda smo i namjeneni. U prihvatanju mudrosti koja je mnogo veća od svega što možemo da pojmimo svojim čulima i svojim bićima ispunjenim strahovima. Koronavirus će proći. Kao što su prošle i mnogo gore i smrtonosnije epidemije u prošlosti čovečanstva. Svet se neće zaustaviti, privreda će se oporaviti, deca će ponovo trčati po parkovima, a ljudi će se družiti i putovati.

A mi? Mi više nikada nećemo biti isti kako pre. Iskreno se nadam da nećemo. Jer ovo je još uvek nežno upozorenje koje nam Svemir šalje. O tome koliko smo krhki. Zavisni od svojih navika, očekivanja, obrazaca. Verujem u plamen svesti koji tinja u dubini srca svakog čoveka, pozivajući ga na razvijanje svoje individualnosti samo zato da bi doneo najčistiji med u nebeski pčelinjak. I time ispunio svoju ulogu u evoluciji svesti.  Jer, bez nje, čovek je samo muva koja se davi u sopstvenom smetištu. Živeći iluziju ega.

Pa, srećna nam izolacija i želim vam da uradite ono što niste do sada, jer niste imali vremena, strpljenja, jer je dan bio prekratak, kiša je padala, glava vas je bolela, loše ste spavali, auto je bio na servisu, posvađali ste se sa kolegom, morali se ovo ili ono. Pokušajmo da se odupremo panici, strahu koji bojimo sarkazmom i netrpeljivošću, posvetimo se onome što imamo sada i tu. Želim nam da živimo i doba korone u ljubavi i buđenju svesti. Jer to i jeste božanska poruka. 

Zapisi o svakodnevnoj magiji

Sinhroniciteti kao putokazi moje duše

April 30, 2019

Dogodilo se pre 7 godina. Tog jutra, sedela sam u svom ateljeu i u pauzi, uz kafu, prelistavala Fejsbuk.

Jedno sasvim obično jutro sa jednom sasvim običnom pauzom. I tako prelazeći preko objava,  pogled mi je zastao na objavi o zlatnoj retriverki Lejdi. Vlasnici su je odveli kod veterinara na uspavljivanje zato što je bila stara. Veterinar nije imao srca da uspava tu staru, dostojanstvenu pseću damu velikih, bademastih očiju.  Bez razmišljanja, stupila sam u istom trenutku u kontakt sa osobom koja je objavila post i sredila pansion sa boravkom unutar kuće za Lejdi. A onda se moje sasvim obično jutro pretvorilo u sasvim čudnovato jutro. Par minuta nakon što sam spustila slušalicu, neko je zakucao na vrata mog ateljea. Otvorila sam. Ispred mene se stvorio prelep buket sveže ubranog cveća. U mojoj omiljenoj, ciklama boji. Držala ga je u ruci nasmejana, nepoznata žena. Pružila mi je buket  bez reči, i ja sam ga isto tako ćutke primila. Jer iskreno, reči su bile suvišne. Komunicirale smo očima. Duše su nam pevale pogledima i osmesima.

Nikad je nisam više videla, a buket je danima krasio moj pisaći sto, podsećajući me na komadić Univerzuma koji je doputovao do mene u vidu ciklama sitnih cvetova. Onda kada sam uradila nešto bez razmišljanja. Vođena unutrašnjim osećajem. Činom ljubavi. Pre Lejdi, pomagala sam pri spašavanju nekoliko pasa. Svi su iza sebe imali veoma potresne priče o napuštanju, zlostavljanju,  njihove su oči bile tužne, uplašene, njihova tela mršava, ranjivana, zapuštena.

Zašto je Lejdi bila drugačija? Nije ona bila drugačija, već ja. Deo iz koga sam reagovala.

Dok sam drugim psima pomagala zato što sam delila njihovu tugu, osećala krivicu ako bih samo sedela i ništa ne bih preduzela da im pomognem. Zato što sam, dok sam gledala njihove oči, videla jedan deo sebe, tužan i nemoćan. Ranjen. Pomažući njima, pomagala sam sebi. I gajila ljutnju u svom srcu ka svim nepravdama ovog sveta na koje sam mogla i na koje nisam mogla da utičem. I žalila za svim malim, nevinim, bespomoćnim bićima. Žalila za vremenom kad sam bila mala i nemoćna… devojčica. Time sam imala utisak da nešto aktivno radim. Menjam. Bunim se, koprcam. A opet, posuda u koju sam ulivala sva ta osećanja, ostajala je prazna. Kada sam pozvala Milu da joj kažem kako ću se pobrinuti za Lejdi, osetila sam nešto potpuno drugačije. Jednu blagost koja kao da je dolazila iz središta mog bića. Koja ne poznaje patnju, krivicu, ljutnju. Već samo duboko razumevanje i prihvatanje.  Jednostavno sam, nošena tim osećanjem,  podigla slušalicu. Samo to.

Lejdi je živela još godinu ipo dana  lepim životom kakav i zaslužuje jedna pseća  dama u penziji.  A ja sam zaživela kroz to iskustvo.  Probudila se devojčica koja je nekad živela u meni. Ona što zna da je sve povezano. Umela je da otrči za leptirom, nošena nadahnutim trenutkom, i on bi je odveo do skrivenog potoka. Koji je postao njeno svetlište. Izabrati zatvorenih očiju najlepšu jagodu. Ta devojčica u meni osećala u svom telu sve tajne Univerzuma, koje je odrasla žena zaboravila zato što je pokušavala da se uklopi u svet kakav su drugi tvrdili da jeste. Lakše je poverovati naučnim dokazima, kolektivnoj istini, braniti se činjenicama. Jer kako braniti svoje eterične svetove?  Čime? Kad ne veruješ sebi, onda se oslanjaš na istine koje dolaze od drugih, iz dogovorene stvarnosti. U kojoj živimo i trudimo se da opstanemo kako najbolje umemo i znamo.  Kad ne veruješ sebi, onda se plašiš  šaputanja svoje duše.

Sinhtoniciteti su me pratili celog života. Uglavnom ih nisam bila svesna. 

Za neke sam posle 20 godina saznala da su se desili samo zato što me je Bog čuvao. Čudesne podudarnosti kad sam propustila voz koji bi me odveo u propast. Ne zato što mi propast nije bila namenjena. Nego zato što to nije bio moj put. Snovi koje sam uspešno ignorisala toliko godina, a koji su mi najavljivali sve šta dolazi. Upozoravali, čuvali i učili. Snove u kojima sam letela i cele noći čitala knjige na nepoznatom jeziku u ogromnoj, prašnjavoj biblioteci. Da bih sledećeg dana dobila na poklon knjigu Carlosa Ruisa Safona, u kojoj je opisana cela scena do sitnih detalja upravo takve tajanstvene biblioteke.  I kada mi je baka umrla… tog  jutra, pre nego što mi je mama javila, našla sam belu radu na kuhinjskom pultu. Omiljeni cvet moje bake… koji je označavao rastanak. Odmah sam znala da više nije sa nama. I kad me je mama pozvala, rekla sam joj da već znam.

Decenijama sam živela životom odraslog, racionalnog čoveka. I istovremeno tragala za magijom.

Ili mi je to tada izgledamo kao magija, pokušavajući da se izmigolji iz moje podsvesni i pretoči u materiju. Sada na tu magiju gledam kao na vrhunsku i nedeljivu realnost koja je ljudima tako nepristupačna. A kojoj duboko u sebi svi težamo.  Kroz svoj umetnički  rad, mitologiju, kristale, meditaciju, aktivnu imaginaciju,  kroz proučavanje arhetipskog Tarota i Kabale, Jungovsku psihoanalizu, a najviše kroz svoje snove, u život sam unosila tu istinu. Dok jednog dana nije postala toliko jaka, da je porazila dogovorenu stvarnost. I ja sam postala svesna svakodnevnih sinhtoniciteta. Pristala na ludost. Na dva sveta.

Od Lejdi, počela sam svesno da pravim prostor za tu drugu dimenziju, u kojoj ne samo da živim nego i sveobuhvatno postojim na svim nivoima. Prvih godina, radila sam to bojažljivo. Plašila sam se da ne izgubim svoju personu. Da ne poludim. Da bukvalno ne odlepim i ne odem u neku psihozu. Plašila sam se. Sebe, svoje moći. Otkrivanja šta ljudsko biće jeste i koliko malo znamo o samima sebi. Očajnički sam se plašila da ne ostanem sama, na nekom udaljenom ostrvu, hiljadu kilometarta udaljena od ljudi koje volim. Suočavala sam se sa svojim strahovima i bežala glavom bez obzira od njih. Pala u depresiju i izvukla se iz nje. Pa opet. Jer, eto, niko ti ne obećava put posut ružama kad kreneš da otkrivaš svoju duhovnost. Samotno je. I iznova moraš sebe svesno na izabiraš. Čak i kada ti se smeju, kad te nazivaju dokonom umetnicom koja fantazira. Ali sam nastavila. Jer kad odeš predaleko, kad nastupi tamna noć duše, ona pre svitanja, onda zažmuriš i nastaviš u mrklom mraku napred, jer više nema povratka. Stari je put iza tebe izgubio oblik, zameten drevnim snegovima. Postoji samo sada i napred. Samo čovek i njegova iskonska potreba da izabere put koji je oduvek bio njegov. Za to se polako umire i polako radja. Umire ego. Sa njim i verovanja. Taj proces najbolje opisuju karte SMRT i KULA iz velike Arkane Tarota.

Na tom putu, srela sam psihoanalitičarku koja je bila i umetnica, reiki majstor, psihološki astrolog. I sa kojom sam mogla, u sigurnom okruženju, da radim na svim nivoima svog bića. Da istražujem i da se igram bez straha od zaborava, od ludila. Koja mi je ponudila mnogo više od psihoterapije, jer je i sama išla i još uvek ide sličnim putevima. Počela sam da pišem dnevnik snova, koji sam opet pročitala pre nekoliko nedelja i uverila se da su moji snovi hronološki tačno predvideli šta će mi se dešavati u životu.  I kojim putem treba da idem. Konačno sam shvatila da Bog nije Deda Mraz koji uspunjava želje. I  spašava svet. Jer sam iz neispunjenih želja dobila mnogo više nego iz ispunjenih. A svet… svet je takav kakav jeste. Zato je naša učionica.

Danas su ti sinhroniciteti deo mog svakodnevnog života. 

Postala sam osetljiva na male znake koje dobijam svakodnevno, u vidu brojeva, mirisa, ispirativne misli i ljudi koji se pojavljuju. Slušam ih. Slušam naročito one koji naizgled nemaju ugled i obrazovanje. U liftu, u prodavnici… i moja pitanja uvek dobiju precizne odgovore na čudesno obične načine. Desi se da izgubim na neko vreme kontakt sa svojom dušom, dođu teška vremena pa mi strah ili tuga preuzmu…. ali kako dođe tako i prođe i vratim se sebi.  Pre neki dan, završavala sam medaljon koji sam pravila po porudžbini za bebu Ljubicu. Medaljon koji će nositi njena mama, a kasnije i ona. Odabrale smo zajedno roze kvarc i ametist. Zanimljivo je da uvek kad pravim Čuvare za decu ili odrasle, kad mi klijenti ispričaju svoju priču i ja je prenesem na Čuvara, nešto se veoma posebno dogodi… nešto što me podseti kako svi mi, ustvari, prenosimo božanske poruke onako kako nam to najbolje leži.  Dok sam pravila ovaj medaljon i ugrađivala roze kvarc, on je pukao na par delova.

Bila sam baš tužna u trenutku, jer nisam imala drugi koji bih mogla da ugradim baš u taj prostor, koji je bio poprilično mali. I ostavila sam Čuvara za Ljubicu da odspava na mom ranom stolu. Jer jutro je mudrije od večeri. Sledećeg dana sam se zapitala kakvu mi poruku nosi ovaj Čuvar i kamen koji je pukao.

Kad sam došla u radionicu, preturajući po kesama sa srebrnim lancima, iz jedne kesice ispade roze kvarc. U obliku srca. Koji sam pre dve godine izgubila.

Čim sam ga ugledala, znala sam da će se savršeno uklopiti u prostor na medaljonu namenjen tom kristalu. Tako je i bilo. To srce je oduvek i bilo za Ljubicu. I pre nego što se rodila. I pre nego što sam ga izgubila. Možda još pre hiljadu i hiljadu godina, kad se formirao u Zemlji. Ko to zna, a i koga briga! Bitna je jasna poruka ljubavi. Srce za bebu Ljubicu.

Do skorog pisanja,
Milica Bubanja