Kreativnost i potencijali

Društvene mreže za umetnike današnjice (II deo)

June 9, 2019

Prošle nedelje, pisala sam TEKST o prohujalim vremenima, koja su se za samo par decenija munjevito preobrazila u Novo doba. Od moje prababe Valerije, predratne dizajnerke šešira koja u svom salonskom stanu u Mariboru gostila bečke frajle – do digitalne ere. U tom retrospektivnom pripovedanju ostaju kao vetroviti, u san utkani likovi iz nekog misterioznog romana. U vremenima koje pamtimo mi. Generacije čije je detinjstvo obojeno nijansama zeleno zlatne patine nekog drugog sveta. Koja su bila inspirativnija i lakša za stvaranje svakodevne magije. I te mirisne lepršavosti. Bili smo deca. Živeli smo u sadašnjem trenutku, bez planova, obaveza, kredita, računa. Dok smo se  samo  igrali bez ikakvog cilja osim da se dobro zabavimo, mogli smo da osetimo ovo što nam danas nedostaje, a za čim toliko tragamo. Čarobnost.  Kroz koju smo iskusili uvek iznova tu lakoću življenja. Vidite, uverena sam da se jednim dobrim delom kreativno izražavamo i ostvarujemo svoje snove kao odrasli zato što žudimo za izgubljenom magičnošću detinjstva. Prizivamo je u svoj život na razne načine. Svesno. A najčešće nesvesno. Ponekad i kroz destruktivna ponašanja. Ali to je već druga tema.


Većina umetnika bili su ćudljivi ljudi. Samotnjaci, ekcentrici, često i mizantropi. Vidite, biti umetnik ne znači samo materijalizovati cvetove, pčelice i pozitivnu energiju. Biti umetnik znači stalno iznova i iznova isceljivati svoje rane, dok ih iznova i iznova izlažemo. Ako se okrenemo unazad i pogledamo kroz istoriju umetnosti, videćemo da je to proces koji se ciklično ponavlja od prvog čoveka koji je imao potrebu da nacrta nešto na zidu pećine. Zato se dubina umetničkog izraza ogleda u tome koliko je umetnik zreo i hrabar da se spusti u svoje donje svetove. U svoje senovite predele.

I tu dolazimo do račvanja puta na ono što očekuje današnja površinski pozitivno naložena online publika. Nasuprot istinitom životu običnog čoveka. Koji je postao nedovoljno spektakularan. U jednom trenutku, pitamo se zašto treba da krijemo sve naše nijanse i da prikazujemo samo vesele, nasmešene prizore sebe na društvenim medijima. Dok naša duša želi da prenese svetu antentične procese kroz koje prolazi u toku svoje evolucije. I onda potonemo u samoću svog stvaraoca ili odlučimo da damo svetu ono što mu je potrebno.  Ono što smo pročitali da tako treba. Jer smo uvereni da samo tako možemo da budemo uspešni. A da li ta trgovina dušom zaista može da bude uspešna? Ruku na srce, čisto sumnjam.

Godinama sam vodila unutrašnje bitke, pokušavajući da se sprijateljim sa društvenim mrežama. Šta sve nisam radila! Vratila sam se u klupu. Išla sam, kao pravi štreber, na razne marketing kurseve. Slušala i uredno zapisivala savete stručnjaka, uspešnih influensera.  Pravila strategije. Da bi mi se sva ta odaljavanja od sebe vratila kao bumerang u vidu blokada koje nisam uspevala da premostim. U tim periodima, mesecima nisam ništa postavljala na Internet. Oko sebe sam svakodnevno gledala ljude koji pokušavaju da se probiju na trg koristeći iste fraze i trikove naučene na kursevima koje sam i sama prošla. Oni veštiji, parafrazirali su. Preimenovali korišćene pojmove u manje poznate. Isti filteri, svetle slike, putovanja u 100 poza, vesele poruke, popusti, ćaskanje sa sledbenicima po društvenim mrežama. Kopipejst. Kopipejst. Dobro, možda to i jeste nečija priča. Ali moja sigurno nije.

Zato mi nije bilo jasno gde sam ja u svemu tome i da li postoji prostor u kome mogu da se izrazim autentično.  Koliko se udaljujem od sebe da bih se približila trendovima vizuelne i pisane komunikacije koji su ‘likable’ i ‘ clicktable’. Odmicanje od sveta i primicanje njemu, postale su jedna od mojih glavnih tema proteklih godina, dok se ispitivanje ličnog prostora i postavljanje granica odvijao na više nivoa. Ne samo u virtuelnom svetu, već i u mom, ličnom i svakodnevnom.  Proces je počeo.

Shvatila sam kako je upravo to ono što me sprečava da, za početak, postiram redovno slike svojih radova. Jer, to nisu samo slike, to je kompletna priča iza petrolej plave zavese od pliša. Postojale su dve Milice: ona ispred i ona iza nje. Ova ispred, bila je prodavac, predstavljač, govornik, spomenik moje prve profesije koju sam izabrala u nedostatku bolje ideje sa samo 18 godina: odnosi sa javnošću ili public relations.

Ona iza, bila je umetnica. Sanjarka, vizionarka, ulovljena u prostor bez vremena koja poruke iz svojih dubina pretače u oblike. Između te dve Milice, stajala je cela marketing industrija. Prošlost i sadašnjost. Tada sam tako mislila. Da bih zatim bila pogođena spoznajom kako je prepreka mnogo dublja. I teško uhvatljiva. Zato što dotiče bolne prizore mog detinjstva.  I ogroman strah.  Iskonski strah od odbacivanja. Ismevanja. Ignorisanja.

Mislila sam da se isceljujem i suočavam sa svojim mrakom kroz pravljenje nakita. U samoći, u svojoj radionici. A pokazalo se da je moja najveća senka, moja najstrmija planina, ustvari, svet. Ne zatvaranje, nego otvaranje. I vera u taj svet.

Na polju biznisa, ma koliko to neverovatno zvuči,  često ispliva naše unutrašnje, ranjeno dete. I jako se plaši. U njemu žive svi delovi naših ličnosti koji su ikada bili odbijeni, ismevani, neshvaćeni ili ignorisani. Ta devojčica… plašila se da se ne zaigra previše, da se ne preda previše. Da se ne izgubi. A bila je tako željna igre. Sa jedne strane, imala sam potrebu da ispoljim svoje kreativno dete, a sa druge strane da ga zaštitim od svih svetskih zala.

Sve to se događalo dok je u pozadini bujala snažna želja da predstavim sebe kroz svoju nosivu umetnost kao i i kroz priče koje je prate. Da dozvolim ljudima da svedoče mojim svetim trenucima. Kada unutrašnji šapati postanu glasni, ispisujući jasnu poruku. Kada pustim tu melodiju da teče kroz mene i samo boravim u njoj. Da.  To je upravo ono što sam želela da pružim svetu. I dugo nisam uspevala u tome. Želja da budem prihvaćena i želja da budem autentična, godinama su stajale na suprotnoj strani ringa i posmatrale izazivački jedna drugu. Šah – mat. A želela sam win-win.

Osnovna ljudska potreba je želja da budemo prepoznati u svojoj jedinstvenoj mešavini aroma. Ko tvrdi da ga nije briga za svet, laže. Ili je duboko potisnuo tu potrebu, ne bi li se zaštitio od bola i razočaranja. Poenta je u tome da svesno izabiram sebe, iznova i iznova,  uprkos strahovima. Koji su mnogo više u meni nego u svetu . Da stanem ispred zavese raširenih ruku i uzviknem: ‘Evo me, to sam ja. Uzmi ili ostavi!’ A onda da mi je ok to što će neko i da ostavi. Što ga neće ni dotaći. Pomirila sam se sa činjenicom da što sam unikatnija, što sam dublja, imam manju ciljnu grupu. Da proizvodim estetski i energetski luksuz, nasuprot prozaičnom konzumerizmu. Nasuprot trgu taštine. I vreme je da počnem da cenim sebe zbog toga. Dobrodošla u svet, Milice Umetnice 🙂

Puštala sam se veoma polako. Bebećim koracima, u stalnom ispipavanju svojih granica i mogućnosti. Koliko mi je komotno da se u ovom trenutku pokažem. Pre svega, želela sam da napišem priče koje stoje iza mog nakita. Htela sam da spojim svoja dva načina izražavanja, pisanje i vajanje nakita. Ovo drugo mi je bilo mnogo lakše. Shvatila sam i zašto. Taj deo mene rodio se i rastao u braku sa mojim mužem, uz moju decu, od kojih sam uvek dobijala bezgraničnu podršku. Dizajnerku nakita je iznedrila podržavajuća porodica. Njena izabrana. Dok Milica spisateljica… hmm, u tome je bio problem, shvatila sam uz bolni trzaj negde u predelu pleksusa. Pisala sam od svoje pete godine. Svakodnevno.

Najteže mi je bilo kad sam morala u školi da pišem sastave na teme koje su mi bile krajnje dosadne, tipa: ‘Proleće u mom gradu’ ili ‘Letnji raspust’ (koji sam provela 3 meseca zatvorena u sobi, čitajući)

Rano sam se suočila  sa bolnom činjenicom da nemam u svojoj okolini baš nikoga ko bi podržavao moj literarni izraz. Osim deke pisca, oca mog oca, a svojevremeno kandidata za Ninovu nagradu. Njegov je pseudonimum bio brzo raskrinkan. A njegovo majstorstvo ostalo neprepoznato zbog robije na Golom otoku i otvorenom protivljenju komunističkoj Jugoslaviji i Titu. Zbog želje da izrazi svoje mišenje slobodno, sve su mu oduzeli.  Pa sam shvatila kako je ići uzvodno opasno po život. Nasuprot ili do njega i njegovih umornih pokušaja da bude objavljen, nalazili su se moji roditelji. Nimalo zainteresovani za moju kreativnost. Nisu znali kako. Mislili su da me štite time što me drže na površini, u realnom svetu malog čoveka.  I njihov je izraz bio toliko ugušen strogim, patrijarhalnim vaspitanjem, Svoj potisnuti potencijal, progutanu razigranost, nisu mogli da gledaju u meni. Mnogo ih je bolela. Podsećala na sopstvenu neispoljenu istinu. Na mito koji su prihvatili.  Tako sam odrastala sa zabranom na autentični literarni izraz. Od deke sam dobila neverbalnu poruku o tome kako se sav trud ne isplati ako nemaš obraz kao šmirglu. A od strane roditelja, osećaj da je svet mašte laž. Ako se bavim lažima, nisam dostojna sveta i kome borave mama i tata. A tako sam očajnički želela da budem deo njih. Zato podelila sebe.  Na onu koja je sa svetom i na onu koja je sa sobom. Integrisanje te dve strane postala moja centralna tema.

Dok sam se polako upuštala u pisanje tekstova ispod slika nakita, isprva bojažljivo, a onda, svakim danom, sve smelije i iskrenije, u moj život je došla Jagoda. Kad je čovek spreman, kada je zaista zreo, pojave se osobe na putu koje mu olakšaju neke faze.  Jagoda se bavi vođenjem društvenih mreža. Na početku, iako sam osećala da mi je potrebna pomoć, bila sam veoma skeptična. Navikla sam da radim sve sama. Retko da sam bila zadovoljna saradnjom sa drugim ljudima. Kao da nisu mogli da mi potrefe žicu. Međutim, Jagodi je bilo potrebno veoma malo vremena da shvati ko sam i kakvu poruku želim da pošaljem kroz svoj rad. Pritom, imamo sličan senzibilitet i volimo da pišemo. Tako sam se pustila Jagodi i prihvatila pomoć. Što je bio ogroman korak za mene.

Par puta nedeljno, ujutru me smajlijem pozdravi preko mesindžera. Uz pitanje: ‘Dobro jutro, šta imamo za danas?’ . Nekad joj se baš obradujem i jedva čekam da napišem nešto inspirativno. A nekad mi se smrači od ovog pitanja. Ako me je ulovila u mojoj super-se-sama-zabavljam ili pustite-me-svi-na-miru fazi. U prvo vreme je išlo teško. Trebalo je svesno izaći iz svog sveta na kratko verme, pazeći da moje primarne potrebe ne ostanu nezadovoljene. Trening volje. Umetnost balansiranja.

Kada je Jagoda postavljala moje tekstove ispod slike, uz njeno poznavanje društvenih mreža, moj nakit je doživeo munjevit proboj. Nisam mogla da verujem šta se događa. Broj pratioca se povećavao organski, ali veoma brzo. Ljudi su počeli da mi pišu. Ne samo oni kojima se dopada moj nakit, nego i oni koji su prepoznali sebe u mojim kratkim tekstovima na Instagramu. U svojim porukama i mejlovima, pisali su mi kako ih je tekst dotakao. Jao, moje radosti! A zatim i kako bi voleli da napravim nešto za njih. Njihov simbol moći. Ili ljubavi. Mojim su nakitom poželeli da obeleže rođenje svoje dece, promenu profesije, jubilarne rođendane, uspehe i pobede. Sećanje na voljene koji više nisu sa njima. Javljali su se muškarci. I to uglavnom prilično neobični. Nekima od njih, pisala sam uz komad nakita i priču. Lični mit.

Svakim danom, moja vera je jačala. Rešenost da slobodnije pokazujem i one delove sebe oko kojih ne lete leptirići. Otkrila sam da me upravo to ispoljavanje ranjivosti približava drugim ljudima. Onima, kojima je dosta fensi-šmensi poziranja. Ipak, smo svi mi bića  koja žele da ih neko razume, a pre svega da razumeju sami sebe. Ne samo kao pozitivno naspidirana insluenserska figura, koja putuje, ima super stajling i parafrazira pisce popularne psihologije, nego i kao ljudsko biće sa svim svojim nijansama. Svi mi želimo da damo ruku nekome i da napravimo konekciju. To je naš najdublji poziv.

Taj proces kod mene još uvek traje. Želim da prikažem svoj rad još prisnije, u novostečenoj samosvesti i pomirenosti sa svetom. Sve to treba da se odvija prirodno, a ja sam veoma strpljiva osoba. Nisam pristalica onoga da čovek treba da radi nešto sa čime se trenutno ne oseća komotno. Ono ‘fake it until you make it’, ako ste ikada čuli. Mislim da je to najtragičniji način da uspemo u svojim ciljevima. Biti ono sa čime sam u tom trenutku usklađena, moja je deviza za uspeh. Biti nežna prema sebi i svojim ranjenim delovima, koji se plaše novog početka, promene. To ne znači ugađati svojim slabostima, nego ih  prihvatiti i zagrliti. Kada to uradim, oni mi odgovore zagrljajem podrške.

Osećam kako polako nestaje moj otpor prema društvenim mrežama i otkrivam sve njihove prednosti. Šaljem nakit nekome u Novi Zeland, ne pomerivši se iz ateljea. Sada je, baš sada, vreme za ljude koji imaju viziju i hrabrost da je podele sa svetom. Zasićenost proizvodima masovne industrije učinila je da ljudi koji su u dubljem kontaktu sa sobom osete nedostatak autentičnosti.  Potrebu da budu deo drugačijeg, šarenolikog prizora čiji su deo i proizvodi sa dušom za dušu pravljeni. Obožavam anonimnost koju mogu da zadržim kada to želim, u onoj meri u kojoj mi odgovara.

I dalje postoje stvari koje ne želim da radim zbog brendiranja, a neke od njih su sledeće: 

Ne ćaskam. Ne osećam potrebu da pišem ispod svojih objava o novim projektima i šta je u pripremi, o tome kakvo je vreme, koje cipele nosim, kakvo je stanje u mom životu, itd. Ima toliko drugih koji to rade, da stvarno mislim da nisam ništa propustila.

Retko se slikam. Možda jednom i hoću, ali trenutno ne. I ne vidim da to utiče negativno na moj online posao. Sebe prikazujem kroz svoj nakit i tekstove. To je direktan i veoma konkretan odjek onoga što želim da podelim sa svetom. Trenutno mi se veoma dopada mogućnost da se nazirem prozirno, u Davinčijevom sfumato stilu. Da se pojavim kad ja poželim i da, zatim, nestanem. Dozvoljavam sebi da budem više čika Petar sajdžija, a manje Lady Gaga. Tako mi prija. Jer… identitet se oseti. Namiriše. On privlači kao magnet one koji su na istoj frekvenciji. Koji imaju sličan senzibilitet. Ne moramo da mašemo rukama i da napadno gestikulišemo da bi nas videli.

Ne jurcam i zapraćujem nasumično ljude koji prate slične profile. Kome se dopada da se tako promoviše, nemam ništa protiv. Not my piece of cake. Uostalom, i nije energetski usklađeno sa mnom i mojim ciljem. Umesto toga, odvojim određenu sumu za reklamu. Da budem vidljivija. Pa ako se nekome dopada to što radim, zapratiće me upravo i samo zbog toga.

99%  ‘story’ i ‘live’ su mi gnjavaža. Odslušam 3 minuta i onda počinjem da se vrpoljim. Pogasila sam profile zapadnjačkih gurua koji se svojski trude da budu Istočnjaci. Lifestyle savetnike i one za lični razvoj. Razvijam se samoniklo, osluškujući sebe. Korenje je samo moje, a grane su otvorene svetu. Kada redovno hranim korenje, grane same nalaze najbolji put do Sunca. I plodovi su veoma sočni.

Komade mog nakita povremeno podele i velike stranice koje promovišu savremeni nakit. Za to platim 0 eura. I što mi je dokaz da ne moram da sledim trendove. Takva objava mi donese na stotine pratilaca koji vole ogromne statement prstenove kakve pravim. Trudim se da svesno živim ono u šta verujem: ako dovoljno predano radiš na razvijanju proizvoda svoje kreativnosti, na otkrivanju slojeva sebe i pretakanja istih u svoj rad, svet će doći tebi. Polako. Prvo jedan. Pa još jedan. A onda će se poruka prenosili onom brzinom kojom je to potrebno svetu u ovom trenutku. Marketari bi se sada samo sarkastično nasmejali. Pa neka ih! Zašto bi oni znali kako funkcionišu zakoni Univerzuma? Gde je sklad najbitnija karika. Sklad duha i tela. Sebe i sveta. Kad to shvatite, onda prestanete da gradite svoj brend. I počinjete da pišete svoj lični mit.  Rezultati dolaze sigurno. Ako izostanu, onda to nije zbog nedostatka strategije. Nego zbog manjka vere u sebe i u put. Zbog nesvesnih zabrana koje sve postavili sebi.

Kao što vidite, i ovaj tekst svedoči o tome koliko sam se odrodila od ideje da kao neko sa iskustvom treba da pišem korisne savete, koje služe drugima da što lakše dođu do svog cilja. ‘Deset koraka do uspeha’…’Sedam saveta umetnika’…. ‘Kako zablistati na Instagramu…

Dođavola, pa jedini sjaj na koji imate pravo i kojim treba da zablistate je vaš. Lični. Sjaj vaše duše. Koji je možda trenutno sakriven u nekoj podrumskoj prostoriji. Ali samo bi možete da siđete i donesete ga na svetlo. Niko drugi. Ni čitava četa marketing-stil-životnih stručnjaka.

Meni je bilo veoma korisno da napravim pauzu od društvenih medija. Tako sam se čistila od priča koje nisu moje, od toga da me nesvesno inspirišu tuđi radovi. Okrenula sam se sebi, skinula se gola mentalno i emotivno. I radila… samo radila. Negovala svoj izraz kroz suze, luckaste ispade, umorne i poskakujuće dane. Pravila sam polako ćilim svog života u koji sam utkivala sve ono od čega sam sačinjena. Što i danas radim. Preplićem svoju istinu u mrežu lepote bivanja na ovoj planeti. I osećam da me sve više pruženih ruku dočekuje, kako bismo se zajedno naklonili i zaplesali ispred plišane zavese. Da bismo ono što je IZA doneli ISPRED. 

I znate šta…. umesto na novi kurs brendiranja,  upisala sam se na kurs slikanja.
Osluškujem svoju dušu koja mi ponavlja: dovoljna si.

Do nove teme i novog kuckanja,
Milica. Mešajući nove boje za nova vremena.

Kreativnost i potencijali

Društvene mreže za umetnike današnjice (I deo)

June 2, 2019

Da sam bila majstorica pre samo pedeset godina, imala bih svoju radionicu na nekom lepom mestu u centru Beograda. Zamišljam je ispod rascvetale lipe, u hladu dorćolskih predratnih zgrada. Mali izložbeni prostor od stakla postavljenog između masivnih ramova od bajcovanog oraha. A iza njega, odvojen teškom, petrolej plavom plišanom zavesom, nalazi se moj abrakadabra prostor. Skrivena od pogleda ljudi, igram se oblicima. Odstranjujem višak materijala da bi se ideja, pretočena u formu, pojavila u svojoj čistoći. .Gubim se u vremenu u prostoru. Sve sam i ništa. Povremeno se pojavim ispred zavesa, poklonim se i pokažem svoju najnoviju kreaciju. Možda bih imala šegrta. A možda ipak ne. Ruku na srce, da budem iskrena prema sebi.

Moja prababa Valerija bila je predratna dizajnerka šešira. Živela je u Mariboru i bila daleko poznata po svom dizajnerskom stilu, oštom oku i preciznoj ruci. Kod nje se dolazilo samo na zakazivanje. Dame iz Graca, pa čak i ugledne bečke građanke, zakazivale su i čekale svoj termin. Molim lepo. Upoznala sam je samo iz dekinih priča i često sam maštala da ću biti kao prabaka Valerija kad porastem. Mislim da je već tada deo mene dobro znao da ne pripada porodici ekonomista i inženjera u kojoj odrastam. Moji su prsti bili najživlji deo mog tela. Pisala sam sa pet godina, sada vidim, više zbog potrebe da koristim finu motoriku, nego da nešto napišem. Sve što sam zamislila, materijalizovala sam prstima.


Dotičući uspomene, živo se sećam i  čika Petra, lokalnog sajdžije, kome sam donela na popravku svoj prvi sat. Kada je Šilja na njemu prestao da mrda očima u ritmu otkucaja sekunde.

Čika Petar bi izašao iz svoje radionice sa lulom u ustima i pogledao vas upitno svojim sivim očima koje su izvirivale ispod gustih obrva. Retko sam ga videla da se osmehuje, ali je njegovo čelo živo podrhtavalo dok je nešto mrmljao držeći lulu među zubima. Ko ga je razumeo – shvatiće. A ko nije, može se, na sopstvenu odgovornost, usuditi da pita ponovo. Čika Petar nije bsš bio sinonim za ljubaznost. Ali nije bio ni  neljubazan. Čika Petar je prosto bio takav jeste i niko ga nije mogao zamisliti drugačijim. Kako mu kad dođe, u zavisnosti od reume uslovljene vremenom i na koju nogu ustane tog jutra. Ipak, kod njega se uvek čekalo. Bez prigovora. Znalo se da čika Petar ni svog sveca imenjaka ne bi pustio preko reda. Bio je majstor sa velikim M. Poznat u celom gradu po svojoj sposobnosti da rasklopi i popravi i najsloženiji mehanizam, nakon što bi, u prisustvu klijenta, zabrinuto odmahivao glavom i promrmljao kako ništa ne obećava.

Čika Petar je bio oženjen gospođa – Cicom.  Dragom ženom  rumenih obraza i širokog osmeha, koji je uvek krasio njeno srcoliko lice. Često primala mušterije. Govorila kako sve može, za razliku od ćudljivog majstora, koji je frktao sebi u bradu zbog njenih, olako datih, obećanja. Nismo očekivali od čika Petra ništa drugo do onog zbog čega smo i došli kod njega. Da nam po fer ceni popravi sat. Jer znate, tada su se satovi popravljali.

Sećam se letnjih, dugačkih dana, kad je gospođa Ceca pozivala nas, decu, iz parka prekoputa radnje na domaće trešnje i preslatki sok od zove. Tada bismo sedeli i nadali se da će nas čika Petar pozvati u svoju radionicu iza prodajnog prostora, kojim je vladala Ceca. Ponekad bi se to zaista i dogodilo.Mirisala je na lepak za drvo i pčelinji vosak.  Taj stari majstor dugačkih brkova, bio je totalno druga ličnost iza zavese. Njegove su oči plamtele strašću, dok nam je pokazivao svoju kolekciju starinskih satova. Sa kakvim sam strahopoštovanjem gledala te relikvije! Zeleno, isprano plavo i mandarina narandžato drvo, kome je vreme dodalo bogatstvo nijansirane patine, tako drugačije iz svakog ugla senovite radionice.

Najlepše mi je bilo kada bi, tačno u podne, svi njegovi satovi počeli da se oglašavaju različitim tonovima. Golubovi su gugutali, žabe kreketale, dok se marokanski sat u obliku parobroda svojom sirenom oglašavao pozivajuci putnike na ukrcavanje. Magija. Ako ikada budem napisala knjigu, alhemičar u njoj će sigurno ličiti na čika Petra.

Osim što je posedovao stare satove, pravio ih je od mehanizama, komada drveta i kovanog čelika. Bio je majstor, kolekcionar i umetnik. A njegova radionica komad raja na zemlji. Moj dečiji san i dalje mnogo više liči na magičnu radionicu čika Petra, nego na minimalizam savremenog dizajnerskog studija u kome radim.  I koji upravo ranoviram, osluškujući unutrašnju potrebu da ga konačno preobrazim u radionicu ispred i iza plišane zavese. Da spojim oba svoja sveta. I magični i praktični… kako sam napisala u jednoj svojoj pesmi pre godinu dana.

Vidite, da se čika Petar rodio samo par decenije kasnije, od njega bi se očekivalo da bude dobro upoznat sa zlatnim i srebrnim pravilima odnosa sa klijentina, vođenjem firme, računovodstvom, dekoracijom izloga, protivpožarnim i hitnim intervencijama. Dobio bi kaznu za pušenje lule i trovanje klijenata.. Koja bi ga naučila pameti i prihvatljivom ponašanju. Čika Petru bi stručnjaci za društene medije rekli kako bi bilo korisno da brendira sebe. Morao bi da se oblači i obuva kako dolikuje jednom gazdi. Nakon što se bolje upozna sa instagramskom dopadljivošću, pod hitno da se ošiša, da skrati obrve i obrije svoje brkove požutele od duvana. Da se skocka. Takvog bi ga slikao profi fotograf, 100 fotografija u jednom danu u 100 poza, kako bi imao materijal za postavljanje na društvene medije sledećih par meseci. Očekivalo bi se, takođe, da redovno piše o tome šta radi, koji su mu projekti na radnom stolu. Sa poznatim haštagovima #workinprogress ili #artistlife ispod slika.

I na kraju, kao da je sve ovo premalo, morao bi da  inspiriše i motiviše ljude  kako bi od njega kupili sat ili ga popravili.  A šta sa Facebook live? Instagram stories? Dok ovo pišem, čika Petrov lik se polako stapa sa  izmaglicom neke starinske fotografije, da bi nestao u prohujalim vremenima. Kada je bilo dovoljno da imas umeće, san i prostor. I gospođu Cecu.

Vratimo se u sadašnjost. U svakome od nas krije se čika Petar. Sa njim i svi majstori koji su ikada hodali Zemljom. Sve nas sjedinjuje arhetipski Mag. Ćudljiv, koji voli da se sakrije iza zavese. Ali i da povremeno izađe pred svet, pokloni se i počne. Za nas ne važi njuejdžerska floskula kako moramo da delimo sve svoje talente sa svetom. Naše herojsko putovanje ponekad se završi odbijanjem da vratimo svetu sve ono što smo naučili u tišini. Neka otkrića zauvek ostaju naša. Ne zato što to ne želimo, nego što znamo da ne moramo. Da je slobodna volja iznad svih drugih zakona. I da će se iza nas ili možda paralelno sa nama na drugom kraju sveta pojaviti neko koji će sve to proslediti svetu. Ako je tako odlučeno nebeskim nacrtom. Kao što se toliko puta i pokazalo u istoriji čovečanstva kao istina. 

Svi se  nalazimo danas u istoj poziciji kao i velike kompanije. Samo sto imamo neuporedivo niži budžet i samo dve ruke. I tek poslednje dve godine, naučila sam kako da se nosim sa društvenim medijima. Još uvek posrnem, priznajem. Pa onda malo uvežbam hodanje po traci. Zašto mi je tako budi bilo potrebno, pitate se. Verujte mi, pitala sam se i ja do nedavno. Možda, ipak, pripadam starijoj generaciji, koja nije odrasla uz društvene medije. A možda i nije tako. Mislim da to ima više veze sa dinamikom naše ličnosti. Koliko želimo da budemo viđeni i odakle nam dolazi ta potreba.

Jungova podela na ekstrovertne i introvertne ličnosti je danas veoma poznata. Kao dva stava prema životu i dva modela funkcionisanja. Istina je da su ljudi i jedno i drugo, samo su začini pomešani u različitim razmerama, pa dobijamo jedinstvenu mešavinu mirisa i ukusa. Kod mene je to 70% – 30% u prilog introvertnim fazama.  I sve bi to bilo ok, da nije kao letnja oluja. Kako dođe tako i ode. Bez najave. A dok traje, zahteva da joj potpuno pripadnem. Ako se odupirem prvi, pa i drugi put, , treći mi se put oglasi u obliku depresije. Telo me boli, imunitet mi padne. Zato sam naučila da joj se poklonim i predam iz prve. Tada usmeravam svu energiju u sebe. Kolliko je ostane, podelim sa svojom porodicom i prijateljima koji su spremni da ćute sa mnom. Ili da samo budu tu, bez ciljeva i planova.

Iskrena da budem, imam i dane kad mi je najveći uspeh da se uveče pogledam u ogledalo i kažem: Koja si ti carica kad si preživela današnji dan! Svakodnevno delim vladavinu na 90 kvadrata sa jos par osoba koje se isto tako imaju svoje univerzume kojima žele da vladaju. U tim tesnim odnosima sa ljudima koje volimo, postoje dani kad je preživeti herojsko delo. Kada je primicanje njima i odmicanje od njih vrhunska umetnost življenja. Obična žena pravi kompromise svakodnevno. Od kojih joj neki nisu baš uvek po volji. Pravi ih iz ljubavi i odgovornosti.

A onda, opet,  imam dane kada bih naglas pevala da me čuje ceo svet. Izlazila, grlila ljude, imajući razumevanja i strpljenja za svakoga, pravila kule i gradove, brejnstormovala, kreirala nove projekte, sklapala partnerstva. U ekstro fazi, ja sam mudra žena. Znam gde se nalazim i nekako mi je sve posloženo u fiokama po bojama i oblicima. Mudrolije mi ispadaju iz rukava. Saveti. How-to. Iz svojih intro faza ulazim u njih u svom dopunjenom izdanju. Kao ispred zavese, sa mađioničarskom palicom.  Tada volim da pišem svoja iskustva, podelim sa svetom ono što mene inspiriše i što bi moglo i njima da služi.  Takvi su moji ritmovi života. Zato sam se beskonačno divila ljudima koji su mudri na Instagramu  tačno u 11 ujutru. Ponedeljkom, sredom i petkom. Verovatno su to isti oni koji pojedu jednu kockicu čokolade svaki drugi dan. A ostalo spakuju.

U svojim intro fazama, vajam, modelujem, skiciram, pišem i samoći po 10 sati dnevno, da bih zatim, kao estetski  urnebes, kao fuzija pećinske žene i pekarke, sedela masirajući dlanove u kafeu preko puta. Sama. Danas, takvi ljudi nisu baš sjajno prihvaćeni u društvu. Prošlo je vreme čika Petra i prabake Valerije, reći će neko. Ali, da li je zaista prošlo? Ili smo se samo maskirali da bismo preživeli u svetu savršenih reklama, tela, fotografija, internet prodaje i dominacije ekstovertnosti i pozitivizma. Pa bio on i lažan.

Koliko je, zaista, prostora za našu istinu na društvenim medijima? Koliko je zaista naša umetnost viđena u svom punom identitetu? Onoliko koliko smo mi spremni da je odvojimo od filtera i ulepšavanja svakodnevnice. Od svoje persone. Potrebe da se prilagodimo da bismo bili prihvaćeni i prepoznati.  Koliko smo hrabri da se pojavimo u svetu kao mešavina pećinske žene i pekarke. A koliko kao nalickana, fotošopirana guru – art diva.  Samo tako se  naša istina u svom celovitom, sirovom obliku, širi. I samo smo tako pripadamo i sebi i svetu.

A onda… Onda nam svet odgovori sa DA. Tako je danas. Tako je oduvek bilo.

________________________________________________________________________________________

Nisam želela da pišem kilometarske tekstove, ali eto, ovaj se dogodio i to sa razlogom. Zato sam ga podelila u dva dela. Dok čitate ovaj uvodni tekst, njegov nastavak editujem i postavljam na blog do kraja nedelje. U njemu ćete moći da pročitate praktične savete kao što su kako iskoristiti prednosti malih radionica nad industrijama na društvenim medijima, kako da prikažete vašu priču na originalan način, itd…. Ako vam se ovaj deo svideo i želite da pročitate nastavak,  možete uneti svoj mail u polje ‘Prijavite se na nove tekstove’ u gornjem, desnom uglu na blogu.

Do sledećeg kuckanja,
Milica. U fazi  majstorisanja i preuređenja prostora, koji od art studija upravo evoluira u alhemičarsku radionicu.

 

 

Bajke koje to nisu

Hoćete li poljubiti žabu?

May 26, 2019

U davna, zaboravljena vremena, u jednom dalekom kraljevstvu čiji su se mermerni svodovi elegantno uzdizali iznad nepreglednih šuma kojima je bilo okruženo, živeo je kralj sa svoje tri kćeri. Sve tri bile su očev ponos, bistrooke i blage naravi, ali najmlađa kćer bila je posebno mila kraljevom srcu. Naime, nedugo nakon što princezu donela na svet, umrla je njegova voljena i nikada prežaljena kraljica. Tada je kralj, u svom neutešnom bolu, uzeo bebu u ruke iz naručja majke koja je napustila ovaj svet prerano. Bio je to poslednji dar njene ljubavi.

I tako je princeza rasla okružena negom kakvom zaslužuje jedna pripadnica kraljevske loze. Učila je kako da postane prava princeza, ne samo po imenu nego i po vladanju. Da peva i svira. Da slika i veze goblene. Od jutra do mraka, dvorske dame su se nadmetale koja će bogatije kosu da joj uplete, koja će joj odabrati najlepšu haljinu, cipele i nakit. Koju će od njih princeza, blagim osmehom odobravanja, izabrati tog dana kao pratilju u bezbrižnoj šetnji po prelepo uređenim vrtovima oko zamka. Dok sa grana retkog drveća pevaju majušne ptice živahnih boja rajske pesme neba i vetra.  Posebno vreme u danu, a vrlo bitno za njenu budućnost, bili su sati namenjeni učenju lepog ponašanja.

 

Nećete verovati, ali jedna princeza morala je da nauči desetine načina sedenja.  Dok veze goblene, svira klavir, za vreme obeda, na visokim stolicama za vreme prijema, dok sedi na klupi u parku… naročito je veliki problem predstavljalo učenje jahanja konja postrani, dok je trpela bolove u leđima zadržavajući dostojanstveni osmeh. Kako da čučne, odmahne rukom, odobri glavom, kako da se nakloni, nasmeši zatvorenih usta. Uglavnom, sve što treba da zna jedna princeza. I buduća prva dama, nema i nasmejana nevesta nekog moćnog kralja. Jer, znate, to se podrazumevalo. Da će se udati i zauzeti svoju ulogu u nekom isto tako veličanstvenom kraljevstvu kao što je i od njenog oca.

Međutim, naša princeza je mnogo više od uređenih parkova volela šumu kojom je zamak bio okružen. Pružala joj je utočište, tišinu, osamu. Mogla je da se smeje glasno. Osmehom koji odjekuje šumom, dok su zečevi i veverice oprezno izvirivali  iz svojih utočišta. Sa sobom je uvek nosila loptu od čistog zlata, najvredniji dar koji je dobila od oca.  Mnogo je volela tu loptu. Odražavala je i najsuptilniji zrak Sunca, dok je i sama blistala u senovitoj šumi poput njegove minijaturne verzije.

Tako je jednog toplog, letnjeg dana, naša princeza šetala šumom, dok nije došla do njoj posebno dragog proplanka na čijem se rubu nalazio prastari bunar. Niko nije znao odakle bunar usred šume, ni ko ga je napravio. Čak se ni putnici namernici nisu usuđivali da piju iz njega vodu sumnjivog kvaliteta. Volela je da se igra na toj čistini, ali je istovremeno zazirala od napuštenog bunara. Šta li njegove dubine kriju? Možda neka podzemna čudovišta. Duše onih koji su se utopili. Ko zna kakve sve strahote i nemani! Zato se je uvek držala na sigurnoj odaljenosti, obasjana zlatom svoje lopte.

Zanesena igrom, bacala je zlatnu kuglu onoliko visoko koliko je mogla, da bi je zatim, razdragano trčeći, dočekala. Ne primetivši, princeza se opasno približila bunaru. U jednom trenutku, u čistoj radosti igre, bacila je loptu visoko, visoko. Lopta se odbila o granu jednog drveta i pala. Pravo u bunar. Princeza se zaustavi, ne verujući svojim očima. A zatim se silno rastuži. Sela je pored bunara i tiho, tužno zaplakala. Bila je sigurna da je nikada više neće videti. Svojom neopreznom igrom izgubila je nešto najvrednije što je imala, a time razočarala i oca. Sedeći tako i gorko plačući, čula je kako se se voda u bunaru komeša i huči. Otvorivši oči, videla je veliku, zelenu žabu kako samouvereno sedi na ivici bunarskog zida i gleda pravo u nju svojim buljavim, vodnjikavim očima. Princeza se stresla od užasa ugladavši to ružno, ljigavo stvorenje, koje, na njeno zaprepašćnje, progovori ljudskim glasom.

 

˝Dobar dan, princezo. Kakav divan dan, zar ne?˝, ćaskala je žaba opušteno, nesvesna svoje ružnoće, a još manje princezinog zapanjenog  pogleda,  ˝…ali, zašto plačeš?˝

Princeza se nekako pribrala i jecajući odgovorila: ˝Zbog moje zlatne lopte koja je upala u taj bunar. Nikad se više neću igrati njome. Nikad me više njena topla svetlost neće umiriti i obasjati. Eto, zato plačem.˝

Žaba nehajano odmahnu levom, prednjom nogom. I reče: ˝Ah, to ne treba da te brine. Mogu da zaronim u dubine bunara i donesem ti je dok trepneš,  ˝ali…˝

˝Ali?˝, sa nadom u očima uzdrhtalo ponovi princeza.

˝Ali postoji jedan uslov. Ako ti vratim zlatnu loptu, moraćeš da mi obećaš da ćeš me odvesti sa sobom u zamak. Dozvoćeš mi  da jedem sa tobom, da spavam sa tobom, da te pratim svuda. Znaj, ako napravimo dogovor, poželeću da postanemo prijatelji. I to najbolji. Nerazdvojni.˝

Princeza pristade na dogovor bez razmišljanja. Već je napravila plan kako da brzo otrči sa loptom u zamak i da više nikad ne vidi i ne čuje ništa o tom zelenom, odvratnom stvorenju.

Žaba uskoči u mračne vode bunara i uskoro se vrati sa loptom. Dobaci je princezi, puna poverenja, i ova je uhvati. Kada se lopta našla u njenim rukama, iz sve snage potrča, dok su se za njom sve tiše i tiše čule žabine tužne molbe da je sačeka.

Ušla je u sigurnost zamka i odahnula: ˝Uh, dobro je. Pobegla sam od tog ružnog stvora koji je, izronivši iz mračnih dubina, mislilo da zaslužuje mesto na mom čistom, sjajnom dvoru od mermera. I u mojoj sobi, zamislite taj bezobrazluk! Pih!˝

Imala je toliko vremena da se presvuče i stigne na večeru. Nešto kasnije, dok je sedela sa ocem i sestrama u glavnoj trpezariji, večerajući, poveo se uobičajni razgovor o tome kako je svaki od pripadnika kraljevske porodice proveo dan. Princeza je namerno izostavila žabu, bunar i obećanje. To sećanje je već počelo da bledi i nije bilo vredno pomena, a jos manje prijatno za sećanje. Dok su uživali u razgovoru, u jednom trenutku, začu se lupanje na ulaznim vratima. Kralj dade stražaru znak da ih otvori nepoznatom gostu, istovremeno se zapitavši ko to dolazi ovako kasno.  Vrata se otvoriše širom. Ispred njih, obasjana svetlošću, stajala je ni manje ni više nego žaba iz bunara. Princeza se silno prepade i u nadi da će kralj izbaciti žabu, sve mu ispriča. Otac je saslušao njenu priču strpljivo, a zatim, nakon dubokog razmišljanja, pozva žabu da im se pridruži. Na zaprepašćenje svih prisutnih.

˝Kćeri moja najdraža, obećanje se mora ispuniti. Žaba ostaje na dvoru. Ti kao pripadnica kraljevske krvi treba da budeš uzor ljudima. Da im pokažeš svojim primerom kako se data reč ne sme pogaziti!˝, razborito ali odlučno prozbori kralj.

Od tog trenutka, žaba je pratila princezu u stopu. Kad bi sela da jede, žaba bi se popela na njeno krilo i zadovoljno mljackala, bez imalo obzira prema prisutnom plemstvu. Kada bi pevala, vezla, pričala sa dvorskim damama, žaba bi sedela blizu nje i posmatrala je zadovoljno. I sve je to nekako mogla da istrpi, ali trenutak u kome žaba skoči na njenu postelju i mirno zahrče na najfinijim jastucima od svile, bio joj je neizdržan. Noćima nije spavala. Tek ponešto bi pojela krišom u kuhinji, kad je niko ne gleda. Princeza je bila iscrpljena. Nije imala snage ni da odlazi u šumu pored zamka. A svoju zlatnu kuglu nije videla nedeljama. Žaba kao da to uopšte nije primećivala. Izgledalo je kao da joj je dovoljno da bude u princezinom prisustvu.  A princeza… nije je čak ni pogleda udostojila. Okretala je glavu sa gnušanjem,  besna zbog tog prisilnog prijateljstva na koje ju je otac naterao.

Jer znate… ceo princezin svet bilo je lep i namirisan. Ispunjen svetlošću, prijatnim šuškanjem retkih materijala njenih haljina, zlatnim escajgom, porcelanskim tanjirima i ogromnim prozorima ukrašenim vitražima, koji su sunčevu svetlost bojili spektom toplo crvene, žute i zelene. U princezinom svetu prepunom estetike i sklada, ružnoća je bila nedozvoljena. To je bilo nešto što se ne pominje. Nešto što ne postoji. Zato je princeza venula. Nije znala kako da se nosi sa ružnim stvorom iz bunara. Ubrzo su dvorske dame i sestre počele da je izbegavaju. Jer, za princezom, nezgrapno je skakutalo i šljapkalo to zeleno, buljavo stvorenje. Možda bi ga princeza i udostojila pažnje, ali se plašila komentara svoje okoline. I tako, njeno se srce zatvaralo čeličnim okovima, dok je žaba iz radosno obožavala princezu i trudila se na sve moguće načine da se sprijatelji sa njom. Želela da je princeza pogleda, da joj se nasmeši. Ali to se nije dogodilo.

Žaba je počela da se oseća zapostavljeno. Njene nade da će je princeza konačno pogledati i prihvatiti, polako su umirale.  Često je razmisljala da bi možda bolje bilo da ode iz zamka. Da odustane od princeze kamenog srca i nastavi svoj usamljenički život u šumi, u dubinama odakle je izronila. I gde je više niko nikad neće pronaći.

Jedne večeri, slomljenog srca, žaba je na prozoru princezine sobe zapevala najtužniju i najlepšu od svih pesama. Anđeoskim glasom. Kakvu još niko nikada pre nije čuo. Iz dubina njene povređene, ignorisane, zaboravljene duše, vinula se melodija koja spaja svetlost i tamu. Uzdigla se iznad ružnoće, iznad žabolikog obličja. I samo je pevala. I pevala. Kao da joj je poslednji put. Princeza je, hipnotisala lepotom pesme, došla do svoje sobe i zapanjila se kad je videla da anđeoski glas pripada, ni manje ni više, nego žabi. Kako je moguće da jedno tako ljigavo stvorenje poseduje glas nebeskog hora? I princeza spusti pogled. Prvi put, zaista pogleda žabu. I vide je okupanu svetlošću mesečine, dok je sedela pored otvorenog prozora. I tu, na njenoj zelenoj glavi, nešto se svetluckalo. Bila je to majušna kruna od čistog zlata.

˝Kako je moguće da je ranije nisam zapazila?˝, pomisli princeza. Kako je moguće da ona, koja je imala priliku da sluša najveće majstore muzike, nije do sada čula pesmu koja topi led i preoblikuje čelik? Pesmu, koja polako slama okove oko njenog srca. Oko njenog sveta koje je dozvoljavalo samo smeh, svetlost i lepotu. I žaba joj se, u tom trenutku, učini mnogo manje ružnom.  Čak je i kruna koju je imala bila verna replika one koju je princeza nosila na svojoj glavi. Vođena nekom čudnom silom, približi se žabi i dodirnu je. Žaba je primeti, zadrhta, pa zaćuta.

˝Ko si ti, ustvari?˝, zapita princeza.

Žaba je tužno pogleda svojim vlažnim očima i uzdahnu:
˝I ja sam princeza. Ja sam onaj deo tebe koji nisi htela da pogledaš. Došla sam iz dubina tvoje duše, gladne istine. Došla sam da budem prihvaćena. Prograna sam u mračne dubine kad si bila veoma mala. U trenu kada te je majka, držeći u naručju, poslednji put podojila, dok je život napuštao njeno krhko telo. Tada, osetila si žalost ravnu smrti. Da bi preživela, začarala si me i pretvorila u žabu, bacivši me na dno bunara da nikad više ne budem pronađena. Da niko nikad ne sazna za mene. Krila si me od svih, i od same sebe. Krila si sebe od užasa koji je nastao u tvojoj tananoj, dečijoj duši. Od straha da opet budeš smrtno ranjena. I tako si pristala samo na lepotu i sjaj. Ali ti si mene, ipak,  svih ovih godina tražila u mračnoj šumi. Iza zidina zamka koji su ti pružali sigurnu zaštitu. Čula sam tvoj nemi glas mnogo puta, ali sam se plašila da izronim. Tog dana, konančno sam smogla snage da se pokažem. Ponudila sam da ti vratim svetlost zlatne lopte. Zauzvrat, obećala si mi da ćeš prihvatiti mene. Ružnu žabu iz crnih voda dubokog bunara.˝

˝Draga moja princezo˝, nastavi žaba sa uzdahom, ˝ovo je poslednji, zajednički dan. Danas ćeš morati još jednu odluku da doneses i ovaj put ne iz potrebe za begom od mene, od svoje žabe. Nego iz srca. Danas ćeš se suočiti sa sopstvenim užasnom, bolom, sa napuštenom bebom kojoj niko na ovom svetu nije mogao da nadoknadi ljubav majke. Pozivam te da se suočiš sa prazninom. Sa mrakom. A opet, nudim ti izbor. Ako odbiješ da pogledaš svoje srce, da otopiš i isplačeš to zaleđeno jezero bola,  teškom ću mukom otići u dubine bunara gde nikad više neću biti pronađena. Nikad više nećeš pogledati moje žaboliko obličje, ali nećeš ni čuti moju nebesku pesmu. Živećeš svoj blistavi život princeze, a ja ću se skloniti u samotne dubine, da ti ne smetam. Ponekad, kad si sama i kada pogledaš nepreglednu šumu sa svog prozora, osetićeš prazninu. Ali nikad je nećeš povezati sa mnom. A sada… sada je vreme da odlučiš.˝

Žaba pogleda princezu pravo u oči i uzdahnu, predajući se sudbini.

Slušajući njene reči, princezini su se čelični oklopi slamali.  Iz njenih  očiju, dve tamna jezera,  potekoše biste suze. Potekoše kapi iste one kiše, koja je padala tog dana kada ju je majka poslednji put privila na svoje grudi. Suze koje je isplakala poslednjom snagom, opraštajući se od voljenog deteta. Suze ljubavi. Suze, koje sve opraštaju i sve razumeju.  Koje ispiraju svu bol ovog sveta. Suze majke i suze ćerke. Nikad prežaljene. Nikad zaboravljene. I princezi odjednom sve postade jasno. Drhtavom rukom uze žabu u svoje ruke, pogledavši je izbliza. U njenim je očima ugledala darove koje kriju dubine. Videla je deo sebe koji je odbacila. Deo otrgnut od majke. Previše je bolelo. Toliko, da nije znala kako da živi sa time. I u tom trenutku, puče i poslednji okov oko princezinog srca. Ona prinese žabu usnama i nežno je poljubi zatvorenih očiju. Taj poljubac uopšte nije bio ljigav i odvratan. Bio je lagan kao dodir labudovog pera.  Kao da ljubi svoju krhkost i svaku svoju otvorenu ranu.  Kad je konačno otvorila oči, žabe više nije bilo. Ruke su joj bile prazne. Ali oko svog srca osetila je topao žablji zagrljaj. Zagrljaj koji umiruje. Nije se više plašila. Umesto toga, zapevala je pesmu novim, anđeoskim glasom i sva šumska stvorenja, svi žitelji kraljevstva, zastali su da je slušaju.

I čiča miča i gotova priča.

A gde je princ – pitaćete. Srećan kraj i ‘živeli su zauvek u ljubavi’? Zar je to, uopšte, bitno? Možda se nakon toga udala za princa i otišla u njegovo kraljevstvo. Možda se nikad nije udavala, nego je preuzela vladavinu nad sopsvenim kraljevstvom nakon očeve smrti. I često se iskradala u šumu, da bi u njenoj dubini vodila ljubav u strasnom zagrljaju zgodnog drvoseče. A možda je shvatila da je mnogo više od prinčeva privlači plavooka dvorska dama. Ako vam to nije dovoljno, obratite se braći Grim za srećan kraj sa princom koji je došao da spasi krhku princezu.

Ova iz moje verzije, spasila je samu sebe. Prihvatanjem svoje tame i svoje boli, postala je celovita. I tu prestaje sva priča. Na njenom mestu, ostaju tri tačke. Jer prihvatanje sebe je proces koji traje do poslednjeg daha. Skupljenje rasutih delova odvija se ne samo kroz poljubac žabe, nego i kroz sve poljupce koje dajemo. Naročito kroz one koje odbijamo da damo. Kroz ljude koji nisu baš po našoj meri. Koji u nama bude revolt, strah. Gađenje. Jer vidite, takvi su ljudi naša ogledala. U njima vidimo potisnute delove sebe. Ono što se tako strasno, ulažući životnu energiju, borimo da sakrijemo od svetlosti dana. Pa kupujemo zlatne kugle, odeću. Zamkove. Udajemo se za prinčeve od kojih očekujemo da nas spasu. Idemo kroz život dajući sebe, u potrazi za pažnjom koju ni odobravanje celog sveta ne može nadoknaditi. Ispuniti. Zato naš bunar uvek ostaje mračan. I suv. Jer voda koju dolivamo nije prava. Postojana i hranljiva.

Zato, ako se ikada  desi da vidite žabu na svom pragu, umesto da je gadljivo oterate bacivši na nju neki predmet, zastanite. Pogledate je još jednom. Izbliza. Možda ćete videti zlatnu krunu na njenoj zelenoj, neuglednoj glavi. Možda ćete čak čuti davno zaboravnjenu, predivnu pesmu. Učiniće vam se kao da je to njena pasma. Dok ustvari, peva vaša duša. Osetićete zov divljine, ukus slobode koju donosi prizanje sopstvenog bola.

I tada će vam, baš kao i našoj princezi, biti ponuđen izbor. Hoćete li poljubiti žabu? Hoćete li, uopšte, zaći bosih nogu u duboku šumu? Na vašem mestu, nakon pročitane bajke, ja bih ozbiljno razmislila o tome.

P.S. Svaka podudarnost sa stvarnim događajima je slučajnost. Čitaocu ostavljam maksimalnu slobodu da je interpretira po svojoj volji. I da napiše srećan kraj. Svoj sopstveni.

Do sledećeg kuckanja,
Milica.
Ona koja oprezno drži u rukama svoju žabu.
Hrabro se pripremajući na poljubac.

 

Zapisi o svakodnevnoj magiji

Sinhroniciteti kao putokazi moje duše

April 30, 2019

Dogodilo se pre 7 godina. Tog jutra, sedela sam u svom ateljeu i u pauzi, uz kafu, prelistavala Fejsbuk.

Jedno sasvim obično jutro sa jednom sasvim običnom pauzom. I tako prelazeći preko objava,  pogled mi je zastao na objavi o zlatnoj retriverki Lejdi. Vlasnici su je odveli kod veterinara na uspavljivanje zato što je bila stara. Veterinar nije imao srca da uspava tu staru, dostojanstvenu pseću damu velikih, bademastih očiju.  Bez razmišljanja, stupila sam u istom trenutku u kontakt sa osobom koja je objavila post i sredila pansion sa boravkom unutar kuće za Lejdi. A onda se moje sasvim obično jutro pretvorilo u sasvim čudnovato jutro. Par minuta nakon što sam spustila slušalicu, neko je zakucao na vrata mog ateljea. Otvorila sam. Ispred mene se stvorio prelep buket sveže ubranog cveća. U mojoj omiljenoj, ciklama boji. Držala ga je u ruci nasmejana, nepoznata žena. Pružila mi je buket  bez reči, i ja sam ga isto tako ćutke primila. Jer iskreno, reči su bile suvišne. Komunicirale smo očima. Duše su nam pevale pogledima i osmesima.

Nikad je nisam više videla, a buket je danima krasio moj pisaći sto, podsećajući me na komadić Univerzuma koji je doputovao do mene u vidu ciklama sitnih cvetova. Onda kada sam uradila nešto bez razmišljanja. Vođena unutrašnjim osećajem. Činom ljubavi. Pre Lejdi, pomagala sam pri spašavanju nekoliko pasa. Svi su iza sebe imali veoma potresne priče o napuštanju, zlostavljanju,  njihove su oči bile tužne, uplašene, njihova tela mršava, ranjivana, zapuštena.

Zašto je Lejdi bila drugačija? Nije ona bila drugačija, već ja. Deo iz koga sam reagovala.

Dok sam drugim psima pomagala zato što sam delila njihovu tugu, osećala krivicu ako bih samo sedela i ništa ne bih preduzela da im pomognem. Zato što sam, dok sam gledala njihove oči, videla jedan deo sebe, tužan i nemoćan. Ranjen. Pomažući njima, pomagala sam sebi. I gajila ljutnju u svom srcu ka svim nepravdama ovog sveta na koje sam mogla i na koje nisam mogla da utičem. I žalila za svim malim, nevinim, bespomoćnim bićima. Žalila za vremenom kad sam bila mala i nemoćna… devojčica. Time sam imala utisak da nešto aktivno radim. Menjam. Bunim se, koprcam. A opet, posuda u koju sam ulivala sva ta osećanja, ostajala je prazna. Kada sam pozvala Milu da joj kažem kako ću se pobrinuti za Lejdi, osetila sam nešto potpuno drugačije. Jednu blagost koja kao da je dolazila iz središta mog bića. Koja ne poznaje patnju, krivicu, ljutnju. Već samo duboko razumevanje i prihvatanje.  Jednostavno sam, nošena tim osećanjem,  podigla slušalicu. Samo to.

Lejdi je živela još godinu ipo dana  lepim životom kakav i zaslužuje jedna pseća  dama u penziji.  A ja sam zaživela kroz to iskustvo.  Probudila se devojčica koja je nekad živela u meni. Ona što zna da je sve povezano. Umela je da otrči za leptirom, nošena nadahnutim trenutkom, i on bi je odveo do skrivenog potoka. Koji je postao njeno svetlište. Izabrati zatvorenih očiju najlepšu jagodu. Ta devojčica u meni osećala u svom telu sve tajne Univerzuma, koje je odrasla žena zaboravila zato što je pokušavala da se uklopi u svet kakav su drugi tvrdili da jeste. Lakše je poverovati naučnim dokazima, kolektivnoj istini, braniti se činjenicama. Jer kako braniti svoje eterične svetove?  Čime? Kad ne veruješ sebi, onda se oslanjaš na istine koje dolaze od drugih, iz dogovorene stvarnosti. U kojoj živimo i trudimo se da opstanemo kako najbolje umemo i znamo.  Kad ne veruješ sebi, onda se plašiš  šaputanja svoje duše.

Sinhtoniciteti su me pratili celog života. Uglavnom ih nisam bila svesna. 

Za neke sam posle 20 godina saznala da su se desili samo zato što me je Bog čuvao. Čudesne podudarnosti kad sam propustila voz koji bi me odveo u propast. Ne zato što mi propast nije bila namenjena. Nego zato što to nije bio moj put. Snovi koje sam uspešno ignorisala toliko godina, a koji su mi najavljivali sve šta dolazi. Upozoravali, čuvali i učili. Snove u kojima sam letela i cele noći čitala knjige na nepoznatom jeziku u ogromnoj, prašnjavoj biblioteci. Da bih sledećeg dana dobila na poklon knjigu Carlosa Ruisa Safona, u kojoj je opisana cela scena do sitnih detalja upravo takve tajanstvene biblioteke.  I kada mi je baka umrla… tog  jutra, pre nego što mi je mama javila, našla sam belu radu na kuhinjskom pultu. Omiljeni cvet moje bake… koji je označavao rastanak. Odmah sam znala da više nije sa nama. I kad me je mama pozvala, rekla sam joj da već znam.

Decenijama sam živela životom odraslog, racionalnog čoveka. I istovremeno tragala za magijom.

Ili mi je to tada izgledamo kao magija, pokušavajući da se izmigolji iz moje podsvesni i pretoči u materiju. Sada na tu magiju gledam kao na vrhunsku i nedeljivu realnost koja je ljudima tako nepristupačna. A kojoj duboko u sebi svi težamo.  Kroz svoj umetnički  rad, mitologiju, kristale, meditaciju, aktivnu imaginaciju,  kroz proučavanje arhetipskog Tarota i Kabale, Jungovsku psihoanalizu, a najviše kroz svoje snove, u život sam unosila tu istinu. Dok jednog dana nije postala toliko jaka, da je porazila dogovorenu stvarnost. I ja sam postala svesna svakodnevnih sinhtoniciteta. Pristala na ludost. Na dva sveta.

Od Lejdi, počela sam svesno da pravim prostor za tu drugu dimenziju, u kojoj ne samo da živim nego i sveobuhvatno postojim na svim nivoima. Prvih godina, radila sam to bojažljivo. Plašila sam se da ne izgubim svoju personu. Da ne poludim. Da bukvalno ne odlepim i ne odem u neku psihozu. Plašila sam se. Sebe, svoje moći. Otkrivanja šta ljudsko biće jeste i koliko malo znamo o samima sebi. Očajnički sam se plašila da ne ostanem sama, na nekom udaljenom ostrvu, hiljadu kilometarta udaljena od ljudi koje volim. Suočavala sam se sa svojim strahovima i bežala glavom bez obzira od njih. Pala u depresiju i izvukla se iz nje. Pa opet. Jer, eto, niko ti ne obećava put posut ružama kad kreneš da otkrivaš svoju duhovnost. Samotno je. I iznova moraš sebe svesno na izabiraš. Čak i kada ti se smeju, kad te nazivaju dokonom umetnicom koja fantazira. Ali sam nastavila. Jer kad odeš predaleko, kad nastupi tamna noć duše, ona pre svitanja, onda zažmuriš i nastaviš u mrklom mraku napred, jer više nema povratka. Stari je put iza tebe izgubio oblik, zameten drevnim snegovima. Postoji samo sada i napred. Samo čovek i njegova iskonska potreba da izabere put koji je oduvek bio njegov. Za to se polako umire i polako radja. Umire ego. Sa njim i verovanja. Taj proces najbolje opisuju karte SMRT i KULA iz velike Arkane Tarota.

Na tom putu, srela sam psihoanalitičarku koja je bila i umetnica, reiki majstor, psihološki astrolog. I sa kojom sam mogla, u sigurnom okruženju, da radim na svim nivoima svog bića. Da istražujem i da se igram bez straha od zaborava, od ludila. Koja mi je ponudila mnogo više od psihoterapije, jer je i sama išla i još uvek ide sličnim putevima. Počela sam da pišem dnevnik snova, koji sam opet pročitala pre nekoliko nedelja i uverila se da su moji snovi hronološki tačno predvideli šta će mi se dešavati u životu.  I kojim putem treba da idem. Konačno sam shvatila da Bog nije Deda Mraz koji uspunjava želje. I  spašava svet. Jer sam iz neispunjenih želja dobila mnogo više nego iz ispunjenih. A svet… svet je takav kakav jeste. Zato je naša učionica.

Danas su ti sinhroniciteti deo mog svakodnevnog života. 

Postala sam osetljiva na male znake koje dobijam svakodnevno, u vidu brojeva, mirisa, ispirativne misli i ljudi koji se pojavljuju. Slušam ih. Slušam naročito one koji naizgled nemaju ugled i obrazovanje. U liftu, u prodavnici… i moja pitanja uvek dobiju precizne odgovore na čudesno obične načine. Desi se da izgubim na neko vreme kontakt sa svojom dušom, dođu teška vremena pa mi strah ili tuga preuzmu…. ali kako dođe tako i prođe i vratim se sebi.  Pre neki dan, završavala sam medaljon koji sam pravila po porudžbini za bebu Ljubicu. Medaljon koji će nositi njena mama, a kasnije i ona. Odabrale smo zajedno roze kvarc i ametist. Zanimljivo je da uvek kad pravim Čuvare za decu ili odrasle, kad mi klijenti ispričaju svoju priču i ja je prenesem na Čuvara, nešto se veoma posebno dogodi… nešto što me podseti kako svi mi, ustvari, prenosimo božanske poruke onako kako nam to najbolje leži.  Dok sam pravila ovaj medaljon i ugrađivala roze kvarc, on je pukao na par delova.

Bila sam baš tužna u trenutku, jer nisam imala drugi koji bih mogla da ugradim baš u taj prostor, koji je bio poprilično mali. I ostavila sam Čuvara za Ljubicu da odspava na mom ranom stolu. Jer jutro je mudrije od večeri. Sledećeg dana sam se zapitala kakvu mi poruku nosi ovaj Čuvar i kamen koji je pukao.

Kad sam došla u radionicu, preturajući po kesama sa srebrnim lancima, iz jedne kesice ispade roze kvarc. U obliku srca. Koji sam pre dve godine izgubila.

Čim sam ga ugledala, znala sam da će se savršeno uklopiti u prostor na medaljonu namenjen tom kristalu. Tako je i bilo. To srce je oduvek i bilo za Ljubicu. I pre nego što se rodila. I pre nego što sam ga izgubila. Možda još pre hiljadu i hiljadu godina, kad se formirao u Zemlji. Ko to zna, a i koga briga! Bitna je jasna poruka ljubavi. Srce za bebu Ljubicu.

Do skorog pisanja,
Milica Bubanja

 

Baštovanstvo mog života

Čudesni život drveća u nama

February 21, 2019

U potrazi za izgubljenim delom sebe, proputovala sam mnoge svetove. Ognjene i ledene. Tamo gde se svemir stapa sa površinom okeana samo da bi u njegovom ogledalu mogao da prozbori sa svojom savršenom iluzijom. Svetove tako samotne. U kojima sam imala utisak da su svi ljudi koje sam ikada poznavala tek proizvod  moje želje da sagledam sebe u hiljadu različitih nijansi. Da potražim veru i odložim breme prošlosti. Imena, datumi, likovi. Oni koje sam volela i oni koje sam odbacila. Sve je rotiralo kroz prizmu različitih uskustava i učenja.

Postojala su razdoblja kada bi me neka čudesno jaka sila spustila duboko, u utrobu Majke Zemlje. 

Tamo gde vlažno korenje ne poznaje ni dan ni noć. Samo moji udisaji. Bila sam živa. U hibernaciji, ali živa. Toplo pulsirajući. U tišini praiskonskog samovanja, razvila sam oštar sluh. Čula sam prolećne biljke kako klijaju i korenje kako puca pod težinom starog hrasta. Sve sam mogla da podnesem, osim te besmisljene nepokretnosti. Mene, koju su čitavog života učili da se čovek meri po tome šta je postigao. Koliko je produktivan bio. Najteže je bilo to da ne vidim boje, nebo i širinu sveta. Odbijajući da pogledam tamu u sebi, uporno sam tragala za tračkom svetlosti. Za mirisima koji podsećaju na staru, dobro poznatu kuhinju u kojoj je moja baka kuvala, dok je pevala sevdalinke.  Dizala glavu, odupirala se, ljutila se na samu sebe što sam nepokretna i distancirana od svega. Što ne mogu ništa.

Dugo mi je bilo potrebno da skupim hrabrost i zapitam se šta mi boravak u dubokoj jami poručuje.

Jedan deo mene šapnuo mi je da moram da stanem. Da se obnovim, osnažim. Da proklijam ponovo, ovaj put iz sopstvene čaure  koja mi je zamenila majku i oca i sve ono što sam bila u životu u kome sam se dobrovoljno odrekla zaborava i pristala na prokletstvo istine. Jer istina oslobađa. Ali pre toga te hiljadu puta raskroji na elementarne čestice. Samorodni organizam koji se rađa iz sopstvene odluke da se prepozna kao ono što jeste. Kao slojevi raznobojnih glina koje se talože ispod površine kože, a čije boje i teksture vidiš tak kad se posečeš.

Tako sam počela da osećam sebe. Tamo duboko, gde sve počinje i sve rađa.

U tom spiralnom procesu upoznavanja i prihvatanja svojih mračnih prostora, Zemlja oko mene je počinjala da miriše na svežu mešavinu humusa i opojnog začinskog bilja nove domovine. Taj me je miris, topao i vlažan, nežno obuhvatao. Iznenada, osetila sam kako se moja stopala pomeraju. Iz vrhova prstiju, počele su da klijaju mlade žile. Osetila sam ih kako rastu na unutra, kroz moje telo. Svaka  ćelija je putovala i prenosila informaciju o drvetu koje je počelo sve brže i brže da raste. Da razvija svoje žile do poslednjeg atoma. Do poslednjeg daha. Osetila sam kako rastem nošena sve jačim korenjem, uzdižući se ka površini. Dok nisam ponovo, jednog dana, ugledala Sunce. I tada sam, konačno, zaplakala.

Moje korenje je tada bilo već toliko moćno i duboko, da me ni najjači vetar nije mogao prelomiti. Ako bi se neka grana i odlomila ili osušila u teškim vremenima suša i poplava, izrasla bi nova. Jača i drugačija. Ili bih jednostavno naučila da živim bez grane koja je završila svoj proces.  Neka ide. Neka se rastopi. Ali srž duboko uzemljena, ostajala bi nedodirljiva.

Dok hodam svetom, u krvotoku nosim to novo korenje. Koje snažno kuca u meni i prenosi životne sokove. Hodam na njima i dišem kroz njih.  Da, i dan danas povremeno izgubim pravac. Smisao. Osećaj da sam dovoljna i da sam voljena. A onda me to pulsirajuće sećanje na boravak u utrobi Zemlje vrati pripadnosti sebi i Svemu. Kad se svedem na dah koji ravnomerno prima i daje život, čujem ponovo to puckanje korenova u sebi. I to me podseti na krv koja se pretače i meša sa svežinom humusa, na to koliko sam jaka i koliko je sve što mi je potrebno sada i ovde. Neprekidno i nepromenjivo. Zastanem tamo gde je rosa najbistrija. Pa stojim i napajam svoje unutrašnje drvo. Onoliko dugo koliko treba.

Da…. možda zaista svi jednom u životu treba da iskusimo život drveta i sva njegova godišnja doba. To, kako u tišini i nepomičnom posmatranju ima više života nego u jurcanju za nečim što će nam pružiti utehu od besmisla. Možda smo jednom i bili drveće, ali smo to zaboravili. Međutim, klica je već posađena. Jer smo rođeni kao deca Zemlje. I proklijaće. Onog trenutka kada odlučimo da platimo cenu.

Sada znam da pre upoznavanja zvezdanog dela sebe, moramo da upoznamo zemaljski deo. Da se suočimo sa donjim svetovima. I pomirimo svoju nebesku i svetovnu prirodu. Jer, na kraju krajeva, izgrađeni smo od zvezdane prašine u istoj meri kao i od zemaljske. I kad sve integrišemo, kad sve prihvatimo i razumemo, postajemo celovita bića.  A možda čak i više od toga. Možda postanemo ono što je oduvek i trebalo da budemo.

 

Do skorog pisanja,
Milica

 

Baštovanstvo mog života

Poslovni uspeh kao duhovno iskustvo

January 6, 2019

2018.

2018. ostaće mi u sećanju kao godina u kojoj sam ostvarila sve svoje poslovne ciljeve. I prevazišla ih. Uz pomoć strateškog planiranja i postavljanja ciljeva,  uspelo mi je da cele godine održim fokus i koračam po zacrtanoj putanji.  Osetila sam da je došao trenutak da skočim u okean  sa litice, na kojoj sam godinama održavala ravnotežu između porodice, prijatelja, sebe kao nekoga ko se konstantno obrazuje na polju duhovnosti i ličnog razvoja, kao i izrade nakita. Postalo mi je jasno da to nagomilavanje znanja, bez da ga uključim u svoj umetnički izraz onako kako sam želela, postaje jedno veliko opterećenje za mene. Da se upravo u tome ogleda moj nedostatak samopouzdanja.

Decembarski dan na Zbiljskom jezeru blizu Ljubljane

Skok sa litice

Tako sam se bacila sa litice – pa šta bude, da bude.

Uvela male rituale koji su mi pomogli da moj nakit postane još prepoznatljiviji. Spojila sam ono što najbolje umem i najviše volim: pisanje i stvaranje nakita.  Nakit koji sam donosila na svet iz svojih unutrašnjih svetova, pratile su i priče iz istog izvora.  Instagram mi je to omogućio, kroz svoju kratku formu. Počela sam da osećam kako kroz  moj rad vibrira isti onaj duh koji osećam dok meditiram ili sanjam. Kad bih pogledala prsten koji sam napravila, jasno sam u njemu videla materijalizovanu poruku koju sam dovela u svet iz jednog dubokog dela svog postojanja. I bila sam presrećna.  Porudžbine su počele da se nižu i to baš takve kakve sam želela.  Od ljudi sa iste frekvencije. Redovno sam dobijala poruke onih, koje je dotakao neki moj tekst. I naše su se priče preplitale.

Vibracija je bila savršena – pravi ljudi, prave poruke, moje društvene mreže su, kao i ja, doživele eksplozivnu ekspanziju. Napravila sam sajt sa online prodavnicom,  nov brending identitet u skladu sa porukom koju prenosim. Napravila sam i napisala program za opus iskustvenih art radionica. I uspešno izvela jednu iz opusa, pod imenom Izradite svoj prsten lične moći. Vrhunac svega je bio Božićni sajam u Ljubljani, gde su dolazili ljudi iz drugih gradova sa rečima kako su tu samo zbog mene, da upoznaju osobu koja stoji iza tako čarobnog nakita. Bilo je i onih koji su pričali o drugim dimenzijama koje su prepoznali.  Ima li šta lepše? Živela sam svoj san.

Nemir

Negde sredinom oktobra, na vrhuncu svoje kreativno i poslovno najuspešnije godine, nešto se promenilo.

Osetila sam nemir. Neprepoznatljivu nelagodu. Nije to bio fizički umor, nego kao da mi je svega bilo dosta. I ljudi, i priča i discipline i fokusa. I ciljne usmerenosti. Naravno, taj osećaj nisam definisala kao iscrpljenost, nego kao moje staro ja, koje se odupiralo svakoj disciplini i rutini. A taj svoj deo sam i te kako prepoznavala… i nisam ga baš  volela. Moj Anarhista, moj Fuck-it-all. I uplašila sam se. Pa gde me baš sada nađe? Kada sam toliko mnogo radila da bih postigla to što imam. Kada sam tako   iskreno uživala u plodovima svoje ciljne usmerenosti.  U ime svega toga, odgurnula  sam tanani glas u stranu da bih nastavila da se penjem stepenicama ostvarenja svojih snova. I onda je počelo.

Prvo sam detektovala  jako slične komade nakita kod pojedinih ljudi.  Ja, koja zaista nikad nisam obraćala pažnju na to ko šta radi i da li me neko kopira. Uvek sam bila van svih tih kopiraških sitničarija koje se vode uživo, uz kafu ili po društvenim medijima. Bilo je to tako daleko od moje percepcije i mojih interesovanja.  Ali se desilo. Postala sam osetljiva. Povredljiva. I jako, jako ljutita… sve mi je smetalo i sve sam primećivala. I ono što jeste i ono što nije.   Iz svoje ranjivosti, odapela sam nekoliko puta otrovne strelice, koje su pogodile one koji ne samo da to nisu zaslužili. Nego nisu ni razumeli.

Šta se to, zaboga, dešava?

A tih sličnih komada nakita je bilo sve više i više u mom vidokrugu, kao i ljudi koji se obaziru na to ko koga kopira i ko čije ideje krade. Pa je moj Veliki ego više puta sedeo i bistrio umetnost i dizajn sa njima. Verujte, postoji i taj svet. Bila – videla, pobegla. Ne ponovilo se!

Anarhista

Sveprisutan posmatrač u meni video je kompletno igralište puno likova koji su vodili svoje bitke onako kako su najbolje umeli i znali. Kontrolu je preuzela neobuzdana ratnica sedeći na bojnom konju i vitlajići okolo mačem. Animus koji nije mario ni za lepo ponašanje, ni za to šta će ko da misli i prokomentariše.  Divlja snaga. Koju sam nesvesno odnegovala tokom protekle godine, da bih  kroz njenu moć održala fokus i aktivirala  pasivne delove sebe. U koje spada i Anarhista. Ta sirova, divlja snaga,  dobra je i lekovita. Tako potrebna.  A tako nekultivisana u meni. Setila sam se dela iz knjige Žene koje trče sa vukovime.  Gde se opisuje ta divlja snaga koja projuri, i onako nezgrapna, poruši sve oko sebe. Prepoznala sam svoju vučicu.

Ali sa njom, u moj život je ruku pod ruku dojahala i uplašena devojčica.  Ona, koja nije bila prihvaćena i voljena u detinjstvu kroz svoj inskonski i najsvetiji izraz. A kojoj je to sada uspevalo. Svet ju je prepoznao i zavoleo onakvu kakva zaista jeste. Pa se uplašila da joj sve to ponovo neko ne oduzme. Probudili su se stari strahovi. Oživeo je osećaj osramoćenosti, koji sam doživela kao dete. Tako jak, da je ugušio moj pravi glas.  Ta  mi je zanemelost, 3 decenije zatim, donela hipotireozu. Podigle su se oluje koje sam smirivala na sto načina.  Ali nikad zaista zaplovila njima. Nikad ih dovoljno uvažila, razumela i dopustila da me povuku u svoju srž. Da proživim i izvrištim… da umrem i da se rodim.  Sve sam to znala.  Ali nisam imala pojma kako da se nosim sa time. Potreba za iskakanjem iz svoje kože postajala je sve jača.

U decembru sam dobila skrivenog obožavatelja, koji je otvarao i zatvarao lažne profile na društvenim mrežama brzinom svetlosti, samo da bi postirao slike mojih radova zajedno sa sličnim radovima širom sveta. Da bi moj rad na taj način diskreditovao. Bila sam u šoku. Došlo mi je da se povučem u pećinu i da nekome ustupim svoje mesto. Prijatelji su mi govorili da je to proizvod uspeha. Da se uvek nađu isfrustrirani ljud bez identiteta i hrabosti. Možda to i jeste istina.  Ali zašto?  Duboko u sebi, znala sam da je ta osoba samo otelotvorenje mojih strahova i moje trenutne vibracije. Da je obožavatelj moje ogledalo. I da smo se prepoznali na nekom nivou. Svih tih meseci, dobijala sam kašikom po nosu.  Srećom, već dugo živim svesnim životom, pa sam vrlo brzo shvatila da besno divljanje okolo sa isukanim mačem ne može da mi donese nikakvu korist. Jer nema ni mete ni suparnika.  Znate šta je najteže? Pružiti nežnost i razumevanje onom delu sebe na koga nisi baš ponosan. Koji prezireš kod drugih. A koji nećeš da vidiš kod sebe. Razumeti. Uputiti se duboko u njega i osetiti šta se zaista dešava. Ne osuđivati sebe, ne zahtevati na silu da budeš ono što nisi. Niti da ponudiš ono što nemaš.

Kad je prošao Art market, moji su otišli u Beograd. A ja pala bolesna na kauč u dnevnoj sobi. Oborila me je temperatura i nenormalno obilan ciklus. Izlazila sam samo da bih prošetala Unu. Nedelju dana mi je trebalo da dođem sebi. Nedelju dana  isceljenja. U kojima sam satima sedela buljeći u božićne filmove bez sadržaja. A zatim kroz prozor. Pa u par metara knjiga koje je trebalo da pročitam.  Pravila krugove po dnevnoj sobi da mi se ne napravi  krvni ugrušak. Plakala nečujno. Ili tukla jastuke i psovala.  Besnela, krivila zlu sudbinu, setila sam davne pretnje “Jesam li ti rekla? Sedi di si. Ni za di si nisi.” Jela čokoladu jedan ceo dan, a drugi gladovala. Budila se po 10 puta sa osecajem gušenja, iz najgorih košmara. Sve dok nisam počela da se smirujem i polako prihvatam svoje unutrašnje dete. I svog Anarhistu. Kao i ratnicu sa isukanim mačem koja me je, gle divnog čuda, zagrlila i zaštitila u toj izolaciji, da bih mogla pošteno da se isplačem, izdivljam, da osvestim svoju Senku i da budem JA ovako ogoljena. Onakva kakva sam samoj sebi bilo potrebna.  Ranjiva. Jer, znate, iz te ranjivosti, iz dubokog prepoznavanja,  ja se sada izdižem hiljadu puta jača i svesnija.  Svakim danom mi se vraća životna snaga sve više i više. I osećaj smislenog postojanja. Imam mnogo više sebi da pružim. A posle i svetu.

Cena uspeha

Sa svim tim spoznajama, došla je i ona o ličnom uspehu. O zrelosti i preuzimanju odgovornosti.

Sada sam sve razumela. Godinama sam se držala u pozadini. Stvarala nakit koji je bio samo 10% mog stvarnog kreativnog potencijala.  Tako se malo divila svom talentu, a tako hrabro stajala iza dela onih koje sam cenila. Započinjala pesme i priče, koje su mi posle par rečenica delovale nekako isprazno i melodramatično. Da… bila sam kraljica početaka bez kraja. Imam više od 100 započetih priča u folderu koji sam nazvala Svaštopis. A u tom periodu isceljenja  ga preimenovala u Srcepis. Jer, sve priče Srca koje donosimo na svet,  ranjive su i prozirne. Da bismo kroz njih sagledali Univezum. Kao što se kroz jednu kap rose ogleda cela šuma. Da vibriraju i na najmanjem povetarcu, a kamoli kada prođe uragan. I da nije uvek prijatno i udobno.

Najudobnije je da se držiš u pozadini. I da iz svoje pasivnosti bistriš tuđe akcije. Klasifikuješ ih u skladu sa svojim uverenjima.  Cena uspeha je ogromna. Ona je probudila i aktivirala one delove ličnosti za koje nisam ni znala da žive u meni. Unutrašnje tragedije. I komedije. Za samo godinu dana, koračajući putem ostvarenja,  sagledala sam svoj životni smisao iz mnoštva različitih uglova. Borila sam sa novom vrstom odgovornosti koju nisam želela dugo da prihvatim. Postavila temenje novog odnosa sa sobom i sa ljudima oko sebe. Onih koji će mi kritikovati i onih kojima će se moj izraz svideti. Sa saznanjem da sam, ipak, ja ta koja odašilje signale. Iz sopstvene tame i svetlosti. Iz sivila i iz obojenosti… i da je sve to potpuno u redu. Deo života kada ga zaista živiš.

Planovi za 2019

Usaglašavanje akcija  sa samom sobom. Kongruentnost.  Više prihvatanja, dubljeg razumevanja i češćeg izražavanja nežnosti. Živeti svakodnevno ono što jeste moja esencija. U celom spektru njenih mirisa i kontrasta. Istančati još više svoje receptore za one tanane signale koji mi salje Univerzum svakodnevno. Negovati Ratnicu, da se bori kada je to zaista potrebno. I pustiti Anarhistu da pokaže srednji prst, kada dođe vreme za fuck-it-all. Naročito svakodnevno negovati Dete u sebi, svoju kreativnu i tananu iskru. Prepoznati anđele u sebi i ljudima.  Pa i u onima koji su potpuno različiti od mene.  Češće plakati.  Jače grliti. Više pisati.  Ili ništa, baš ništa ne raditi. Nemam pojma šta će ispasti iz svega toga. Umesto da razmišljam o tome, rešila sam da se prepustim mudrosti pojave  nama poznate kao Život. Ja to danas zovem USPEHOM.

Hvala na vremenu koje ste odvojili za čitanje ovog teksta,
Milica

 

Kreativnost i potencijali

Kako da osnažite svoju kreativnu moć

December 5, 2018

Biti replika ili modifikovana verzija onih koji su već veliki i priznati, veoma je laka opcija. Ego vas mami da ostanete u zavetrini, premotavajući iracionalne strahove i sve moguće loše ishode, kao pokvarena ploča, zar ne?  I to ne zato što je vaš protivnik, već zato što je to ono što ego radi.

Da li ste se ikada pitali kako da osnažite svoju stvaralačku moć, koja samo povremeno izroni iz neistraženih dubina, a mi je identifikujemo kao inspirativni momenat? Da li vam život i stvaralaštvo osciliraju između  inspiracijskog  plusa i minusa? Ne mora da bude tako.  Sledeće navike mogu vam pomoći da vam u svakom trenutku bude na raspolaganju sopstveni stvaralački kanal beskonačnih mogućnosti.

Vaša muza ste vi sami

Umetnost je unutrašnji proces. To je najbitnija činjenica, koju ne smete nikako da smetnete s uma.  Ako  želite da budete izvor umetnosti, morate sebe da doživite kao umetničko delo.

Svest o tome da je proizvod u materijalnoj ili pisanoj formi samo propratni efekat unutrašnje evolucije svesti, daje nam uvid u jednu duboku dimenziju čovekovog postojanja. Marina Avramović je o tome rekla: »Najteže je je stvoriti nešto što je blizu ničega«, a reč je upravo o nemanifestovanoj umetnosti unutar čoveka.

Ovde se susrećemo sa dubokim strahovima i blokadama, koje stoje između čoveka i njegovog Umetnika kao slojevi iskrivljenih ogledala.  Jer, potraga za našim unutrašnjim umetnikom  nije ništa drugo nego potraga za božanskim delom sebe. Onim, koji stvara. Kada smo istinski stvaraoci, mi smo  jedino i ništa drugo nego kanal kroz koji neometano protiče kreativna sila.

Nađite vreme za napajanje kreativne sile

Gajite umetničku praksu. Možete da negujete umetnika u sebi, to radoznalo, spontano dete koje ste zaledili u želji da živite i ponašate se kao odrasla osoba. Možete da meditirate i u meditaciji se suočite sa svim blokadama koje vam zaklanjaju put do izvora vaše kreativnosti, vašeg unutrašnjeg Sunca.

Pišite besciljno.  Pišite sve besmislice koje vam prolaze kroz glavu tokom dana. Što manje smisla imaju, veći je razlog da se stave na papir.  Trudite se da svaki dan imate bar po jednu spontanu, inspirativnu akciju. Skočite u baru, lezite na travu i posmatrajte mrave, pišite po farmerkama. Jedite sneg. Vaše unutrašnje dete umetnik  želi da se igra.

Ne pravite kompromise  protiv svog umetnika

Obilo mi se o glavu svaki put kad sam napravila kompromis, čak i kad mi se proizvod kompromisa dobro prodao.  Nisam se osećala kako bi trebalo da se oseća jedna osoba nakon uspešne promocije i prodaje.

Tragajući za izvorom tog nezadovoljstva, shvatila sam da sam malo više gledala šta je trenutno u trendu, a manje kakav je moj unutrašnji trend.  Bila mi je bitnija spoljašnja potvrda od glasa koji nosim, a koji mi šapuće na sto različitih načina kako da prenesem izvornu ideju. Upijala sam priče sa ulica više nego što sam se potrudila da zaronim u svoju dubinu.

Zato sam u jednom trenutku rešila da prestanem  i kao nagradu za svoju odvažnost, veoma brzo sam dobila putokaze za koje nisam ni slutila da postoje. Znam, teško je priznati da pravimo kompromise ove vrste, a u kontaktima sa kreativnim ljudima poslednjih 10 godina, ustanovila sam da su veoma osetljivi kad se dotaknemo ovakvih pitanja.  Da biste prestali da pravite kompromise i oslobodili se potpuno, morate prvo da priznate sebi da ih pravite.

Budite nežni prema svom egu

Koliko ste puta čuli svog unutrašnjeg blebetača ili velikog kritičara kako drži monologe, govoreći kako još niste spremni, da ste prosečni,  varalica,  umišljeni kvazi umetnik?  Taj pokvareni gramofon, koji se bavi samo lošim predviđanjima, postoji iz dva razloga:

– Prvi je da bi nas vratio u zonu sigurnosti i zaštitio;

– Drugi kako bi ponovo i ponovo premotavao poruke koje ste već čuli tokom odrastanja.

Primećujem da se o strahovima kao proizvodu ega, piše poslednjih godina kao o nekom pokvarenom, sarkastičnom stanovniku našeg mozga, koji samo čeka priliku da vas saplete, da bi se zatim valjao od smeha.  Međutim, ja ga ne shvatam takvim. On je samo posledica evolutivnog procesa zbog koga je čovek uspeo da izbegne opasnosti kao što su divlje zveri, istraživanje nepoznatog terena, penjanje na drvo, itd…

Ego ima funkciju da meri,  prebrojeva, on je hard disk kolektivne svesti, na kome su urezani svi mogući katastrofalni ishodi. Dobro nam dođe kad se bavimo alpinizmom ili učimo kako da vozimo auto. Nezgodno je to što se pali i kada mu mesto i vreme nije.  Metoda koju ja primenjujem je sledeća: umirim um pomoću meditacije, zahvalim se strahovima na njihovoj ulozi i obavestim ih da mi neko vreme neće biti potrebni.  Ako ih negirate ili pokušavate da zamenite pozitivnim mislima, dočekaće vas na prvom uglu duplo snažniji.

Steknite otpornost ka kritikama

Neka jedini relevantni kritičari budu ljudi koji vole ono što vi radite. Ne samo da treba da se pomirite, već  morate biti i zahvalni na postojanju negativnih fanova. To su oni koji uporno prate šta radite i ne propuštaju priliku da vas iskritikuju ili diskredituju. Verujte, oni su isto tako relevantan dokaz da ste na dobrom putu, kao i ljudi koji vas hvale.

Uvek su postojali trendovi u umetnosti i dizajnu. Ako trenutno niste u okvirima mejnstrima, možda će se dogoditi da plodovi vaše kreativnosti nisu primljeni oberučke i odmah.  Ovo nas vraća na tačku br. 3: Da li vredi pravljenje kompromisa, ako su neusklađeni sa vašim unutrašnjim umetnikom, kako biste prosjačili dobre kritike? Vredi li?

Zaboravite sve što ste ikada znali

Da biste bili suštinski kreativni i posledično produktivni, prva stvar koju treba da uradite jeste da zaboravite  sve svoje koncepte i predstave o umetnosti.  Zapalite na lomači zaborava sve što ste ikada pročitali o tome kako treba da izgleda umetničko delo. Kompozicija, perspektiva, teorija boja, šta umetnosti jeste i nije. Prestanite da gledate Pinterest, Facebook, Instagram.

Vreme koje trošite težeći spoljnom izvoru inspiracije, potražite u sebi. U prirodi, u ljudima sa kojima svakodnevno komunicirate. Ako ste pisac, prestanite da čitate neko vreme.  Pretvorite uživanje u čokoladnoj torti sa prelivom od pomarandže  u umetnost. Osećaj kada vas zagrli najbolja prijateljica. Tu je inspiracija. Ta vaša, iskonska. Život koji živite je umetnost i on vam je jedini izvor originalnosti koji posedujete.

Negujte svog unutrašnjeg umetnika

Negovanje umetnika se ne razlikuje mnogo od načina na koji roditelj brine o novorođenoj bebi. Pričajte mu lepe reči, čitajte bajke, pevajte mu i volite ga. Kad beba o kojoj se brinete padne u pokušaju da napravi prve korake, vi kao odrasla osoba joj pružite utehu, nežnost i ohrabrite je da napravi sledeći korak.

A sada se zapitajte da li se jednako ponašate prema detetu umetniku u sebi? Da li ga kritikujete i obezvređujete zato što su njegovi prvi koraci nespretni ili mu čestitate što pokušava da poleti i dohvati najsjajniju zvezdu?  Da li od njega očekujete da bude super dete sa Kriptona i odmah sparinguje sa Pikasom ili Dostojevskim? Meni to liči na auto sabotažu.

Sve sam to sama prošla.  I znam da pre nego što postanete dobar umetnik, treba da prihvatite činjenicu da ćete možda jedno vreme biti sasvim prosečan ili čak loš umetnik, piše Džulija Kamerun u svojoj knjizi Put umetnika, i ja se potpuno slažem sa njom.

Samim tim što osećate potrebu da nešto stvarate, vi ste pozvani i predodređeni da to i učinite. Možete se kriti iza visokih zidova velikih uzora i velikih strahova, a možete spustiti jedra i otisnuti se rekom bez povratka. Da li je rizično? Jeste. Hoćete li biti povređeni ili razočarani? Hoćete. Da li će vredeti? Još kako.  Jer to je jedini način da živite u skladu sa svojom svrhom i da oslobodite to magično, neverovatno lepo i moćno kreativno biće u sebi.

Srećno putovanje vam želim!

Ako želite da primate povremenu dozu inspirativnog, zvezdanog sadržaja putem maila, prijavite se na moj newsletter.