Zapisi o svakodnevnoj magiji

Sinhroniciteti kao putokazi moje duše

April 30, 2019

Dogodilo se pre 7 godina. Tog jutra, sedela sam u svom ateljeu i u pauzi, uz kafu, prelistavala Fejsbuk.

Jedno sasvim obično jutro sa jednom sasvim običnom pauzom. I tako prelazeći preko objava,  pogled mi je zastao na objavi o zlatnoj retriverki Lejdi. Vlasnici su je odveli kod veterinara na uspavljivanje zato što je bila stara. Veterinar nije imao srca da uspava tu staru, dostojanstvenu pseću damu velikih, bademastih očiju.  Bez razmišljanja, stupila sam u istom trenutku u kontakt sa osobom koja je objavila post i sredila pansion sa boravkom unutar kuće za Lejdi. A onda se moje sasvim obično jutro pretvorilo u sasvim čudnovato jutro. Par minuta nakon što sam spustila slušalicu, neko je zakucao na vrata mog ateljea. Otvorila sam. Ispred mene se stvorio prelep buket sveže ubranog cveća. U mojoj omiljenoj, ciklama boji. Držala ga je u ruci nasmejana, nepoznata žena. Pružila mi je buket  bez reči, i ja sam ga isto tako ćutke primila. Jer iskreno, reči su bile suvišne. Komunicirale smo očima. Duše su nam pevale pogledima i osmesima.

Nikad je nisam više videla, a buket je danima krasio moj pisaći sto, podsećajući me na komadić Univerzuma koji je doputovao do mene u vidu ciklama sitnih cvetova. Onda kada sam uradila nešto bez razmišljanja. Vođena unutrašnjim osećajem. Činom ljubavi. Pre Lejdi, pomagala sam pri spašavanju nekoliko pasa. Svi su iza sebe imali veoma potresne priče o napuštanju, zlostavljanju,  njihove su oči bile tužne, uplašene, njihova tela mršava, ranjivana, zapuštena.

Zašto je Lejdi bila drugačija? Nije ona bila drugačija, već ja. Deo iz koga sam reagovala.

Dok sam drugim psima pomagala zato što sam delila njihovu tugu, osećala krivicu ako bih samo sedela i ništa ne bih preduzela da im pomognem. Zato što sam, dok sam gledala njihove oči, videla jedan deo sebe, tužan i nemoćan. Ranjen. Pomažući njima, pomagala sam sebi. I gajila ljutnju u svom srcu ka svim nepravdama ovog sveta na koje sam mogla i na koje nisam mogla da utičem. I žalila za svim malim, nevinim, bespomoćnim bićima. Žalila za vremenom kad sam bila mala i nemoćna… devojčica. Time sam imala utisak da nešto aktivno radim. Menjam. Bunim se, koprcam. A opet, posuda u koju sam ulivala sva ta osećanja, ostajala je prazna. Kada sam pozvala Milu da joj kažem kako ću se pobrinuti za Lejdi, osetila sam nešto potpuno drugačije. Jednu blagost koja kao da je dolazila iz središta mog bića. Koja ne poznaje patnju, krivicu, ljutnju. Već samo duboko razumevanje i prihvatanje.  Jednostavno sam, nošena tim osećanjem,  podigla slušalicu. Samo to.

Lejdi je živela još godinu ipo dana  lepim životom kakav i zaslužuje jedna pseća  dama u penziji.  A ja sam zaživela kroz to iskustvo.  Probudila se devojčica koja je nekad živela u meni. Ona što zna da je sve povezano. Umela je da otrči za leptirom, nošena nadahnutim trenutkom, i on bi je odveo do skrivenog potoka. Koji je postao njeno svetlište. Izabrati zatvorenih očiju najlepšu jagodu. Ta devojčica u meni osećala u svom telu sve tajne Univerzuma, koje je odrasla žena zaboravila zato što je pokušavala da se uklopi u svet kakav su drugi tvrdili da jeste. Lakše je poverovati naučnim dokazima, kolektivnoj istini, braniti se činjenicama. Jer kako braniti svoje eterične svetove?  Čime? Kad ne veruješ sebi, onda se oslanjaš na istine koje dolaze od drugih, iz dogovorene stvarnosti. U kojoj živimo i trudimo se da opstanemo kako najbolje umemo i znamo.  Kad ne veruješ sebi, onda se plašiš  šaputanja svoje duše.

Sinhtoniciteti su me pratili celog života. Uglavnom ih nisam bila svesna. 

Za neke sam posle 20 godina saznala da su se desili samo zato što me je Bog čuvao. Čudesne podudarnosti kad sam propustila voz koji bi me odveo u propast. Ne zato što mi propast nije bila namenjena. Nego zato što to nije bio moj put. Snovi koje sam uspešno ignorisala toliko godina, a koji su mi najavljivali sve šta dolazi. Upozoravali, čuvali i učili. Snove u kojima sam letela i cele noći čitala knjige na nepoznatom jeziku u ogromnoj, prašnjavoj biblioteci. Da bih sledećeg dana dobila na poklon knjigu Carlosa Ruisa Safona, u kojoj je opisana cela scena do sitnih detalja upravo takve tajanstvene biblioteke.  I kada mi je baka umrla… tog  jutra, pre nego što mi je mama javila, našla sam belu radu na kuhinjskom pultu. Omiljeni cvet moje bake… koji je označavao rastanak. Odmah sam znala da više nije sa nama. I kad me je mama pozvala, rekla sam joj da već znam.

Decenijama sam živela životom odraslog, racionalnog čoveka. I istovremeno tragala za magijom.

Ili mi je to tada izgledamo kao magija, pokušavajući da se izmigolji iz moje podsvesni i pretoči u materiju. Sada na tu magiju gledam kao na vrhunsku i nedeljivu realnost koja je ljudima tako nepristupačna. A kojoj duboko u sebi svi težamo.  Kroz svoj umetnički  rad, mitologiju, kristale, meditaciju, aktivnu imaginaciju,  kroz proučavanje arhetipskog Tarota i Kabale, Jungovsku psihoanalizu, a najviše kroz svoje snove, u život sam unosila tu istinu. Dok jednog dana nije postala toliko jaka, da je porazila dogovorenu stvarnost. I ja sam postala svesna svakodnevnih sinhtoniciteta. Pristala na ludost. Na dva sveta.

Od Lejdi, počela sam svesno da pravim prostor za tu drugu dimenziju, u kojoj ne samo da živim nego i sveobuhvatno postojim na svim nivoima. Prvih godina, radila sam to bojažljivo. Plašila sam se da ne izgubim svoju personu. Da ne poludim. Da bukvalno ne odlepim i ne odem u neku psihozu. Plašila sam se. Sebe, svoje moći. Otkrivanja šta ljudsko biće jeste i koliko malo znamo o samima sebi. Očajnički sam se plašila da ne ostanem sama, na nekom udaljenom ostrvu, hiljadu kilometarta udaljena od ljudi koje volim. Suočavala sam se sa svojim strahovima i bežala glavom bez obzira od njih. Pala u depresiju i izvukla se iz nje. Pa opet. Jer, eto, niko ti ne obećava put posut ružama kad kreneš da otkrivaš svoju duhovnost. Samotno je. I iznova moraš sebe svesno na izabiraš. Čak i kada ti se smeju, kad te nazivaju dokonom umetnicom koja fantazira. Ali sam nastavila. Jer kad odeš predaleko, kad nastupi tamna noć duše, ona pre svitanja, onda zažmuriš i nastaviš u mrklom mraku napred, jer više nema povratka. Stari je put iza tebe izgubio oblik, zameten drevnim snegovima. Postoji samo sada i napred. Samo čovek i njegova iskonska potreba da izabere put koji je oduvek bio njegov. Za to se polako umire i polako radja. Umire ego. Sa njim i verovanja. Taj proces najbolje opisuju karte SMRT i KULA iz velike Arkane Tarota.

Na tom putu, srela sam psihoanalitičarku koja je bila i umetnica, reiki majstor, psihološki astrolog. I sa kojom sam mogla, u sigurnom okruženju, da radim na svim nivoima svog bića. Da istražujem i da se igram bez straha od zaborava, od ludila. Koja mi je ponudila mnogo više od psihoterapije, jer je i sama išla i još uvek ide sličnim putevima. Počela sam da pišem dnevnik snova, koji sam opet pročitala pre nekoliko nedelja i uverila se da su moji snovi hronološki tačno predvideli šta će mi se dešavati u životu.  I kojim putem treba da idem. Konačno sam shvatila da Bog nije Deda Mraz koji uspunjava želje. I  spašava svet. Jer sam iz neispunjenih želja dobila mnogo više nego iz ispunjenih. A svet… svet je takav kakav jeste. Zato je naša učionica.

Danas su ti sinhroniciteti deo mog svakodnevnog života. 

Postala sam osetljiva na male znake koje dobijam svakodnevno, u vidu brojeva, mirisa, ispirativne misli i ljudi koji se pojavljuju. Slušam ih. Slušam naročito one koji naizgled nemaju ugled i obrazovanje. U liftu, u prodavnici… i moja pitanja uvek dobiju precizne odgovore na čudesno obične načine. Desi se da izgubim na neko vreme kontakt sa svojom dušom, dođu teška vremena pa mi strah ili tuga preuzmu…. ali kako dođe tako i prođe i vratim se sebi.  Pre neki dan, završavala sam medaljon koji sam pravila po porudžbini za bebu Ljubicu. Medaljon koji će nositi njena mama, a kasnije i ona. Odabrale smo zajedno roze kvarc i ametist. Zanimljivo je da uvek kad pravim Čuvare za decu ili odrasle, kad mi klijenti ispričaju svoju priču i ja je prenesem na Čuvara, nešto se veoma posebno dogodi… nešto što me podseti kako svi mi, ustvari, prenosimo božanske poruke onako kako nam to najbolje leži.  Dok sam pravila ovaj medaljon i ugrađivala roze kvarc, on je pukao na par delova.

Bila sam baš tužna u trenutku, jer nisam imala drugi koji bih mogla da ugradim baš u taj prostor, koji je bio poprilično mali. I ostavila sam Čuvara za Ljubicu da odspava na mom ranom stolu. Jer jutro je mudrije od večeri. Sledećeg dana sam se zapitala kakvu mi poruku nosi ovaj Čuvar i kamen koji je pukao.

Kad sam došla u radionicu, preturajući po kesama sa srebrnim lancima, iz jedne kesice ispade roze kvarc. U obliku srca. Koji sam pre dve godine izgubila.

Čim sam ga ugledala, znala sam da će se savršeno uklopiti u prostor na medaljonu namenjen tom kristalu. Tako je i bilo. To srce je oduvek i bilo za Ljubicu. I pre nego što se rodila. I pre nego što sam ga izgubila. Možda još pre hiljadu i hiljadu godina, kad se formirao u Zemlji. Ko to zna, a i koga briga! Bitna je jasna poruka ljubavi. Srce za bebu Ljubicu.

Do skorog pisanja,
Milica Bubanja

 

Baštovanstvo mog života

Čudesni život drveća u nama

February 21, 2019

U potrazi za izgubljenim delom sebe, proputovala sam mnoge svetove. Ognjene i ledene. Tamo gde se svemir stapa sa površinom okeana samo da bi u njegovom ogledalu mogao da prozbori sa svojom savršenom iluzijom. Svetove tako samotne. U kojima sam imala utisak da su svi ljudi koje sam ikada poznavala tek proizvod  moje želje da sagledam sebe u hiljadu različitih nijansi. Da potražim veru i odložim breme prošlosti. Imena, datumi, likovi. Oni koje sam volela i oni koje sam odbacila. Sve je rotiralo kroz prizmu različitih uskustava i učenja.

Postojala su razdoblja kada bi me neka čudesno jaka sila spustila duboko, u utrobu Majke Zemlje. 

Tamo gde vlažno korenje ne poznaje ni dan ni noć. Samo moji udisaji. Bila sam živa. U hibernaciji, ali živa. Toplo pulsirajući. U tišini praiskonskog samovanja, razvila sam oštar sluh. Čula sam prolećne biljke kako klijaju i korenje kako puca pod težinom starog hrasta. Sve sam mogla da podnesem, osim te besmisljene nepokretnosti. Mene, koju su čitavog života učili da se čovek meri po tome šta je postigao. Koliko je produktivan bio. Najteže je bilo to da ne vidim boje, nebo i širinu sveta. Odbijajući da pogledam tamu u sebi, uporno sam tragala za tračkom svetlosti. Za mirisima koji podsećaju na staru, dobro poznatu kuhinju u kojoj je moja baka kuvala, dok je pevala sevdalinke.  Dizala glavu, odupirala se, ljutila se na samu sebe što sam nepokretna i distancirana od svega. Što ne mogu ništa.

Dugo mi je bilo potrebno da skupim hrabrost i zapitam se šta mi boravak u dubokoj jami poručuje.

Jedan deo mene šapnuo mi je da moram da stanem. Da se obnovim, osnažim. Da proklijam ponovo, ovaj put iz sopstvene čaure  koja mi je zamenila majku i oca i sve ono što sam bila u životu u kome sam se dobrovoljno odrekla zaborava i pristala na prokletstvo istine. Jer istina oslobađa. Ali pre toga te hiljadu puta raskroji na elementarne čestice. Samorodni organizam koji se rađa iz sopstvene odluke da se prepozna kao ono što jeste. Kao slojevi raznobojnih glina koje se talože ispod površine kože, a čije boje i teksture vidiš tak kad se posečeš.

Tako sam počela da osećam sebe. Tamo duboko, gde sve počinje i sve rađa.

U tom spiralnom procesu upoznavanja i prihvatanja svojih mračnih prostora, Zemlja oko mene je počinjala da miriše na svežu mešavinu humusa i opojnog začinskog bilja nove domovine. Taj me je miris, topao i vlažan, nežno obuhvatao. Iznenada, osetila sam kako se moja stopala pomeraju. Iz vrhova prstiju, počele su da klijaju mlade žile. Osetila sam ih kako rastu na unutra, kroz moje telo. Svaka  ćelija je putovala i prenosila informaciju o drvetu koje je počelo sve brže i brže da raste. Da razvija svoje žile do poslednjeg atoma. Do poslednjeg daha. Osetila sam kako rastem nošena sve jačim korenjem, uzdižući se ka površini. Dok nisam ponovo, jednog dana, ugledala Sunce. I tada sam, konačno, zaplakala.

Moje korenje je tada bilo već toliko moćno i duboko, da me ni najjači vetar nije mogao prelomiti. Ako bi se neka grana i odlomila ili osušila u teškim vremenima suša i poplava, izrasla bi nova. Jača i drugačija. Ili bih jednostavno naučila da živim bez grane koja je završila svoj proces.  Neka ide. Neka se rastopi. Ali srž duboko uzemljena, ostajala bi nedodirljiva.

Dok hodam svetom, u krvotoku nosim to novo korenje. Koje snažno kuca u meni i prenosi životne sokove. Hodam na njima i dišem kroz njih.  Da, i dan danas povremeno izgubim pravac. Smisao. Osećaj da sam dovoljna i da sam voljena. A onda me to pulsirajuće sećanje na boravak u utrobi Zemlje vrati pripadnosti sebi i Svemu. Kad se svedem na dah koji ravnomerno prima i daje život, čujem ponovo to puckanje korenova u sebi. I to me podseti na krv koja se pretače i meša sa svežinom humusa, na to koliko sam jaka i koliko je sve što mi je potrebno sada i ovde. Neprekidno i nepromenjivo. Zastanem tamo gde je rosa najbistrija. Pa stojim i napajam svoje unutrašnje drvo. Onoliko dugo koliko treba.

Da…. možda zaista svi jednom u životu treba da iskusimo život drveta i sva njegova godišnja doba. To, kako u tišini i nepomičnom posmatranju ima više života nego u jurcanju za nečim što će nam pružiti utehu od besmisla. Možda smo jednom i bili drveće, ali smo to zaboravili. Međutim, klica je već posađena. Jer smo rođeni kao deca Zemlje. I proklijaće. Onog trenutka kada odlučimo da platimo cenu.

Sada znam da pre upoznavanja zvezdanog dela sebe, moramo da upoznamo zemaljski deo. Da se suočimo sa donjim svetovima. I pomirimo svoju nebesku i svetovnu prirodu. Jer, na kraju krajeva, izgrađeni smo od zvezdane prašine u istoj meri kao i od zemaljske. I kad sve integrišemo, kad sve prihvatimo i razumemo, postajemo celovita bića.  A možda čak i više od toga. Možda postanemo ono što je oduvek i trebalo da budemo.

 

Do skorog pisanja,
Milica

 

Baštovanstvo mog života

Poslovni uspeh kao duhovno iskustvo

January 6, 2019

2018.

2018. ostaće mi u sećanju kao godina u kojoj sam ostvarila sve svoje poslovne ciljeve. I prevazišla ih. Uz pomoć strateškog planiranja i postavljanja ciljeva,  uspelo mi je da cele godine održim fokus i koračam po zacrtanoj putanji.  Osetila sam da je došao trenutak da skočim u okean  sa litice, na kojoj sam godinama održavala ravnotežu između porodice, prijatelja, sebe kao nekoga ko se konstantno obrazuje na polju duhovnosti i ličnog razvoja, kao i izrade nakita. Postalo mi je jasno da to nagomilavanje znanja, bez da ga uključim u svoj umetnički izraz onako kako sam želela, postaje jedno veliko opterećenje za mene. Da se upravo u tome ogleda moj nedostatak samopouzdanja.

Decembarski dan na Zbiljskom jezeru blizu Ljubljane

Skok sa litice

Tako sam se bacila sa litice – pa šta bude, da bude.

Uvela male rituale koji su mi pomogli da moj nakit postane još prepoznatljiviji. Spojila sam ono što najbolje umem i najviše volim: pisanje i stvaranje nakita.  Nakit koji sam donosila na svet iz svojih unutrašnjih svetova, pratile su i priče iz istog izvora.  Instagram mi je to omogućio, kroz svoju kratku formu. Počela sam da osećam kako kroz  moj rad vibrira isti onaj duh koji osećam dok meditiram ili sanjam. Kad bih pogledala prsten koji sam napravila, jasno sam u njemu videla materijalizovanu poruku koju sam dovela u svet iz jednog dubokog dela svog postojanja. I bila sam presrećna.  Porudžbine su počele da se nižu i to baš takve kakve sam želela.  Od ljudi sa iste frekvencije. Redovno sam dobijala poruke onih, koje je dotakao neki moj tekst. I naše su se priče preplitale.

Vibracija je bila savršena – pravi ljudi, prave poruke, moje društvene mreže su, kao i ja, doživele eksplozivnu ekspanziju. Napravila sam sajt sa online prodavnicom,  nov brending identitet u skladu sa porukom koju prenosim. Napravila sam i napisala program za opus iskustvenih art radionica. I uspešno izvela jednu iz opusa, pod imenom Izradite svoj prsten lične moći. Vrhunac svega je bio Božićni sajam u Ljubljani, gde su dolazili ljudi iz drugih gradova sa rečima kako su tu samo zbog mene, da upoznaju osobu koja stoji iza tako čarobnog nakita. Bilo je i onih koji su pričali o drugim dimenzijama koje su prepoznali.  Ima li šta lepše? Živela sam svoj san.

Nemir

Negde sredinom oktobra, na vrhuncu svoje kreativno i poslovno najuspešnije godine, nešto se promenilo.

Osetila sam nemir. Neprepoznatljivu nelagodu. Nije to bio fizički umor, nego kao da mi je svega bilo dosta. I ljudi, i priča i discipline i fokusa. I ciljne usmerenosti. Naravno, taj osećaj nisam definisala kao iscrpljenost, nego kao moje staro ja, koje se odupiralo svakoj disciplini i rutini. A taj svoj deo sam i te kako prepoznavala… i nisam ga baš  volela. Moj Anarhista, moj Fuck-it-all. I uplašila sam se. Pa gde me baš sada nađe? Kada sam toliko mnogo radila da bih postigla to što imam. Kada sam tako   iskreno uživala u plodovima svoje ciljne usmerenosti.  U ime svega toga, odgurnula  sam tanani glas u stranu da bih nastavila da se penjem stepenicama ostvarenja svojih snova. I onda je počelo.

Prvo sam detektovala  jako slične komade nakita kod pojedinih ljudi.  Ja, koja zaista nikad nisam obraćala pažnju na to ko šta radi i da li me neko kopira. Uvek sam bila van svih tih kopiraških sitničarija koje se vode uživo, uz kafu ili po društvenim medijima. Bilo je to tako daleko od moje percepcije i mojih interesovanja.  Ali se desilo. Postala sam osetljiva. Povredljiva. I jako, jako ljutita… sve mi je smetalo i sve sam primećivala. I ono što jeste i ono što nije.   Iz svoje ranjivosti, odapela sam nekoliko puta otrovne strelice, koje su pogodile one koji ne samo da to nisu zaslužili. Nego nisu ni razumeli.

Šta se to, zaboga, dešava?

A tih sličnih komada nakita je bilo sve više i više u mom vidokrugu, kao i ljudi koji se obaziru na to ko koga kopira i ko čije ideje krade. Pa je moj Veliki ego više puta sedeo i bistrio umetnost i dizajn sa njima. Verujte, postoji i taj svet. Bila – videla, pobegla. Ne ponovilo se!

Anarhista

Sveprisutan posmatrač u meni video je kompletno igralište puno likova koji su vodili svoje bitke onako kako su najbolje umeli i znali. Kontrolu je preuzela neobuzdana ratnica sedeći na bojnom konju i vitlajići okolo mačem. Animus koji nije mario ni za lepo ponašanje, ni za to šta će ko da misli i prokomentariše.  Divlja snaga. Koju sam nesvesno odnegovala tokom protekle godine, da bih  kroz njenu moć održala fokus i aktivirala  pasivne delove sebe. U koje spada i Anarhista. Ta sirova, divlja snaga,  dobra je i lekovita. Tako potrebna.  A tako nekultivisana u meni. Setila sam se dela iz knjige Žene koje trče sa vukovime.  Gde se opisuje ta divlja snaga koja projuri, i onako nezgrapna, poruši sve oko sebe. Prepoznala sam svoju vučicu.

Ali sa njom, u moj život je ruku pod ruku dojahala i uplašena devojčica.  Ona, koja nije bila prihvaćena i voljena u detinjstvu kroz svoj inskonski i najsvetiji izraz. A kojoj je to sada uspevalo. Svet ju je prepoznao i zavoleo onakvu kakva zaista jeste. Pa se uplašila da joj sve to ponovo neko ne oduzme. Probudili su se stari strahovi. Oživeo je osećaj osramoćenosti, koji sam doživela kao dete. Tako jak, da je ugušio moj pravi glas.  Ta  mi je zanemelost, 3 decenije zatim, donela hipotireozu. Podigle su se oluje koje sam smirivala na sto načina.  Ali nikad zaista zaplovila njima. Nikad ih dovoljno uvažila, razumela i dopustila da me povuku u svoju srž. Da proživim i izvrištim… da umrem i da se rodim.  Sve sam to znala.  Ali nisam imala pojma kako da se nosim sa time. Potreba za iskakanjem iz svoje kože postajala je sve jača.

U decembru sam dobila skrivenog obožavatelja, koji je otvarao i zatvarao lažne profile na društvenim mrežama brzinom svetlosti, samo da bi postirao slike mojih radova zajedno sa sličnim radovima širom sveta. Da bi moj rad na taj način diskreditovao. Bila sam u šoku. Došlo mi je da se povučem u pećinu i da nekome ustupim svoje mesto. Prijatelji su mi govorili da je to proizvod uspeha. Da se uvek nađu isfrustrirani ljud bez identiteta i hrabosti. Možda to i jeste istina.  Ali zašto?  Duboko u sebi, znala sam da je ta osoba samo otelotvorenje mojih strahova i moje trenutne vibracije. Da je obožavatelj moje ogledalo. I da smo se prepoznali na nekom nivou. Svih tih meseci, dobijala sam kašikom po nosu.  Srećom, već dugo živim svesnim životom, pa sam vrlo brzo shvatila da besno divljanje okolo sa isukanim mačem ne može da mi donese nikakvu korist. Jer nema ni mete ni suparnika.  Znate šta je najteže? Pružiti nežnost i razumevanje onom delu sebe na koga nisi baš ponosan. Koji prezireš kod drugih. A koji nećeš da vidiš kod sebe. Razumeti. Uputiti se duboko u njega i osetiti šta se zaista dešava. Ne osuđivati sebe, ne zahtevati na silu da budeš ono što nisi. Niti da ponudiš ono što nemaš.

Kad je prošao Art market, moji su otišli u Beograd. A ja pala bolesna na kauč u dnevnoj sobi. Oborila me je temperatura i nenormalno obilan ciklus. Izlazila sam samo da bih prošetala Unu. Nedelju dana mi je trebalo da dođem sebi. Nedelju dana  isceljenja. U kojima sam satima sedela buljeći u božićne filmove bez sadržaja. A zatim kroz prozor. Pa u par metara knjiga koje je trebalo da pročitam.  Pravila krugove po dnevnoj sobi da mi se ne napravi  krvni ugrušak. Plakala nečujno. Ili tukla jastuke i psovala.  Besnela, krivila zlu sudbinu, setila sam davne pretnje “Jesam li ti rekla? Sedi di si. Ni za di si nisi.” Jela čokoladu jedan ceo dan, a drugi gladovala. Budila se po 10 puta sa osecajem gušenja, iz najgorih košmara. Sve dok nisam počela da se smirujem i polako prihvatam svoje unutrašnje dete. I svog Anarhistu. Kao i ratnicu sa isukanim mačem koja me je, gle divnog čuda, zagrlila i zaštitila u toj izolaciji, da bih mogla pošteno da se isplačem, izdivljam, da osvestim svoju Senku i da budem JA ovako ogoljena. Onakva kakva sam samoj sebi bilo potrebna.  Ranjiva. Jer, znate, iz te ranjivosti, iz dubokog prepoznavanja,  ja se sada izdižem hiljadu puta jača i svesnija.  Svakim danom mi se vraća životna snaga sve više i više. I osećaj smislenog postojanja. Imam mnogo više sebi da pružim. A posle i svetu.

Cena uspeha

Sa svim tim spoznajama, došla je i ona o ličnom uspehu. O zrelosti i preuzimanju odgovornosti.

Sada sam sve razumela. Godinama sam se držala u pozadini. Stvarala nakit koji je bio samo 10% mog stvarnog kreativnog potencijala.  Tako se malo divila svom talentu, a tako hrabro stajala iza dela onih koje sam cenila. Započinjala pesme i priče, koje su mi posle par rečenica delovale nekako isprazno i melodramatično. Da… bila sam kraljica početaka bez kraja. Imam više od 100 započetih priča u folderu koji sam nazvala Svaštopis. A u tom periodu isceljenja  ga preimenovala u Srcepis. Jer, sve priče Srca koje donosimo na svet,  ranjive su i prozirne. Da bismo kroz njih sagledali Univezum. Kao što se kroz jednu kap rose ogleda cela šuma. Da vibriraju i na najmanjem povetarcu, a kamoli kada prođe uragan. I da nije uvek prijatno i udobno.

Najudobnije je da se držiš u pozadini. I da iz svoje pasivnosti bistriš tuđe akcije. Klasifikuješ ih u skladu sa svojim uverenjima.  Cena uspeha je ogromna. Ona je probudila i aktivirala one delove ličnosti za koje nisam ni znala da žive u meni. Unutrašnje tragedije. I komedije. Za samo godinu dana, koračajući putem ostvarenja,  sagledala sam svoj životni smisao iz mnoštva različitih uglova. Borila sam sa novom vrstom odgovornosti koju nisam želela dugo da prihvatim. Postavila temenje novog odnosa sa sobom i sa ljudima oko sebe. Onih koji će mi kritikovati i onih kojima će se moj izraz svideti. Sa saznanjem da sam, ipak, ja ta koja odašilje signale. Iz sopstvene tame i svetlosti. Iz sivila i iz obojenosti… i da je sve to potpuno u redu. Deo života kada ga zaista živiš.

Planovi za 2019

Usaglašavanje akcija  sa samom sobom. Kongruentnost.  Više prihvatanja, dubljeg razumevanja i češćeg izražavanja nežnosti. Živeti svakodnevno ono što jeste moja esencija. U celom spektru njenih mirisa i kontrasta. Istančati još više svoje receptore za one tanane signale koji mi salje Univerzum svakodnevno. Negovati Ratnicu, da se bori kada je to zaista potrebno. I pustiti Anarhistu da pokaže srednji prst, kada dođe vreme za fuck-it-all. Naročito svakodnevno negovati Dete u sebi, svoju kreativnu i tananu iskru. Prepoznati anđele u sebi i ljudima.  Pa i u onima koji su potpuno različiti od mene.  Češće plakati.  Jače grliti. Više pisati.  Ili ništa, baš ništa ne raditi. Nemam pojma šta će ispasti iz svega toga. Umesto da razmišljam o tome, rešila sam da se prepustim mudrosti pojave  nama poznate kao Život. Ja to danas zovem USPEHOM.

Hvala na vremenu koje ste odvojili za čitanje ovog teksta,
Milica

 

Kreativnost i potencijali

Kako da osnažite svoju kreativnu moć

December 5, 2018

Biti replika ili modifikovana verzija onih koji su već veliki i priznati, veoma je laka opcija. Ego vas mami da ostanete u zavetrini, premotavajući iracionalne strahove i sve moguće loše ishode, kao pokvarena ploča, zar ne?  I to ne zato što je vaš protivnik, već zato što je to ono što ego radi.

Da li ste se ikada pitali kako da osnažite svoju stvaralačku moć, koja samo povremeno izroni iz neistraženih dubina, a mi je identifikujemo kao inspirativni momenat? Da li vam život i stvaralaštvo osciliraju između  inspiracijskog  plusa i minusa? Ne mora da bude tako.  Sledeće navike mogu vam pomoći da vam u svakom trenutku bude na raspolaganju sopstveni stvaralački kanal beskonačnih mogućnosti.

Vaša muza ste vi sami

Umetnost je unutrašnji proces. To je najbitnija činjenica, koju ne smete nikako da smetnete s uma.  Ako  želite da budete izvor umetnosti, morate sebe da doživite kao umetničko delo.

Svest o tome da je proizvod u materijalnoj ili pisanoj formi samo propratni efekat unutrašnje evolucije svesti, daje nam uvid u jednu duboku dimenziju čovekovog postojanja. Marina Avramović je o tome rekla: »Najteže je je stvoriti nešto što je blizu ničega«, a reč je upravo o nemanifestovanoj umetnosti unutar čoveka.

Ovde se susrećemo sa dubokim strahovima i blokadama, koje stoje između čoveka i njegovog Umetnika kao slojevi iskrivljenih ogledala.  Jer, potraga za našim unutrašnjim umetnikom  nije ništa drugo nego potraga za božanskim delom sebe. Onim, koji stvara. Kada smo istinski stvaraoci, mi smo  jedino i ništa drugo nego kanal kroz koji neometano protiče kreativna sila.

Nađite vreme za napajanje kreativne sile

Gajite umetničku praksu. Možete da negujete umetnika u sebi, to radoznalo, spontano dete koje ste zaledili u želji da živite i ponašate se kao odrasla osoba. Možete da meditirate i u meditaciji se suočite sa svim blokadama koje vam zaklanjaju put do izvora vaše kreativnosti, vašeg unutrašnjeg Sunca.

Pišite besciljno.  Pišite sve besmislice koje vam prolaze kroz glavu tokom dana. Što manje smisla imaju, veći je razlog da se stave na papir.  Trudite se da svaki dan imate bar po jednu spontanu, inspirativnu akciju. Skočite u baru, lezite na travu i posmatrajte mrave, pišite po farmerkama. Jedite sneg. Vaše unutrašnje dete umetnik  želi da se igra.

Ne pravite kompromise  protiv svog umetnika

Obilo mi se o glavu svaki put kad sam napravila kompromis, čak i kad mi se proizvod kompromisa dobro prodao.  Nisam se osećala kako bi trebalo da se oseća jedna osoba nakon uspešne promocije i prodaje.

Tragajući za izvorom tog nezadovoljstva, shvatila sam da sam malo više gledala šta je trenutno u trendu, a manje kakav je moj unutrašnji trend.  Bila mi je bitnija spoljašnja potvrda od glasa koji nosim, a koji mi šapuće na sto različitih načina kako da prenesem izvornu ideju. Upijala sam priče sa ulica više nego što sam se potrudila da zaronim u svoju dubinu.

Zato sam u jednom trenutku rešila da prestanem  i kao nagradu za svoju odvažnost, veoma brzo sam dobila putokaze za koje nisam ni slutila da postoje. Znam, teško je priznati da pravimo kompromise ove vrste, a u kontaktima sa kreativnim ljudima poslednjih 10 godina, ustanovila sam da su veoma osetljivi kad se dotaknemo ovakvih pitanja.  Da biste prestali da pravite kompromise i oslobodili se potpuno, morate prvo da priznate sebi da ih pravite.

Budite nežni prema svom egu

Koliko ste puta čuli svog unutrašnjeg blebetača ili velikog kritičara kako drži monologe, govoreći kako još niste spremni, da ste prosečni,  varalica,  umišljeni kvazi umetnik?  Taj pokvareni gramofon, koji se bavi samo lošim predviđanjima, postoji iz dva razloga:

– Prvi je da bi nas vratio u zonu sigurnosti i zaštitio;

– Drugi kako bi ponovo i ponovo premotavao poruke koje ste već čuli tokom odrastanja.

Primećujem da se o strahovima kao proizvodu ega, piše poslednjih godina kao o nekom pokvarenom, sarkastičnom stanovniku našeg mozga, koji samo čeka priliku da vas saplete, da bi se zatim valjao od smeha.  Međutim, ja ga ne shvatam takvim. On je samo posledica evolutivnog procesa zbog koga je čovek uspeo da izbegne opasnosti kao što su divlje zveri, istraživanje nepoznatog terena, penjanje na drvo, itd…

Ego ima funkciju da meri,  prebrojeva, on je hard disk kolektivne svesti, na kome su urezani svi mogući katastrofalni ishodi. Dobro nam dođe kad se bavimo alpinizmom ili učimo kako da vozimo auto. Nezgodno je to što se pali i kada mu mesto i vreme nije.  Metoda koju ja primenjujem je sledeća: umirim um pomoću meditacije, zahvalim se strahovima na njihovoj ulozi i obavestim ih da mi neko vreme neće biti potrebni.  Ako ih negirate ili pokušavate da zamenite pozitivnim mislima, dočekaće vas na prvom uglu duplo snažniji.

Steknite otpornost ka kritikama

Neka jedini relevantni kritičari budu ljudi koji vole ono što vi radite. Ne samo da treba da se pomirite, već  morate biti i zahvalni na postojanju negativnih fanova. To su oni koji uporno prate šta radite i ne propuštaju priliku da vas iskritikuju ili diskredituju. Verujte, oni su isto tako relevantan dokaz da ste na dobrom putu, kao i ljudi koji vas hvale.

Uvek su postojali trendovi u umetnosti i dizajnu. Ako trenutno niste u okvirima mejnstrima, možda će se dogoditi da plodovi vaše kreativnosti nisu primljeni oberučke i odmah.  Ovo nas vraća na tačku br. 3: Da li vredi pravljenje kompromisa, ako su neusklađeni sa vašim unutrašnjim umetnikom, kako biste prosjačili dobre kritike? Vredi li?

Zaboravite sve što ste ikada znali

Da biste bili suštinski kreativni i posledično produktivni, prva stvar koju treba da uradite jeste da zaboravite  sve svoje koncepte i predstave o umetnosti.  Zapalite na lomači zaborava sve što ste ikada pročitali o tome kako treba da izgleda umetničko delo. Kompozicija, perspektiva, teorija boja, šta umetnosti jeste i nije. Prestanite da gledate Pinterest, Facebook, Instagram.

Vreme koje trošite težeći spoljnom izvoru inspiracije, potražite u sebi. U prirodi, u ljudima sa kojima svakodnevno komunicirate. Ako ste pisac, prestanite da čitate neko vreme.  Pretvorite uživanje u čokoladnoj torti sa prelivom od pomarandže  u umetnost. Osećaj kada vas zagrli najbolja prijateljica. Tu je inspiracija. Ta vaša, iskonska. Život koji živite je umetnost i on vam je jedini izvor originalnosti koji posedujete.

Negujte svog unutrašnjeg umetnika

Negovanje umetnika se ne razlikuje mnogo od načina na koji roditelj brine o novorođenoj bebi. Pričajte mu lepe reči, čitajte bajke, pevajte mu i volite ga. Kad beba o kojoj se brinete padne u pokušaju da napravi prve korake, vi kao odrasla osoba joj pružite utehu, nežnost i ohrabrite je da napravi sledeći korak.

A sada se zapitajte da li se jednako ponašate prema detetu umetniku u sebi? Da li ga kritikujete i obezvređujete zato što su njegovi prvi koraci nespretni ili mu čestitate što pokušava da poleti i dohvati najsjajniju zvezdu?  Da li od njega očekujete da bude super dete sa Kriptona i odmah sparinguje sa Pikasom ili Dostojevskim? Meni to liči na auto sabotažu.

Sve sam to sama prošla.  I znam da pre nego što postanete dobar umetnik, treba da prihvatite činjenicu da ćete možda jedno vreme biti sasvim prosečan ili čak loš umetnik, piše Džulija Kamerun u svojoj knjizi Put umetnika, i ja se potpuno slažem sa njom.

Samim tim što osećate potrebu da nešto stvarate, vi ste pozvani i predodređeni da to i učinite. Možete se kriti iza visokih zidova velikih uzora i velikih strahova, a možete spustiti jedra i otisnuti se rekom bez povratka. Da li je rizično? Jeste. Hoćete li biti povređeni ili razočarani? Hoćete. Da li će vredeti? Još kako.  Jer to je jedini način da živite u skladu sa svojom svrhom i da oslobodite to magično, neverovatno lepo i moćno kreativno biće u sebi.

Srećno putovanje vam želim!

Ako želite da primate povremenu dozu inspirativnog, zvezdanog sadržaja putem maila, prijavite se na moj newsletter.